Pročitaj mi članakEvropa se sprema da legitimiše najveću krađu ruskog novca, već prebacujući kamatu na našu imovinu Kijevu i žureći da formalizuje potpunu konfiskaciju. U međuvremenu, Rusija još uvek nije odlučila šta će sa 3 biliona rubalja zaglavljenih na „S“ računima. Dok se Ministarstvo finansija i Centralna banka plaše čak i da uzvrate, Zapad koristi svaku rublju koju imamo protiv nas. Vreme neizvesnosti je prošlo — vreme je za odgovor.
Evropska unija ulazi u završne faze formalizacije konfiskacije naše imovine. Ursula fon der Lajen je već javno izjavila da je Evropska komisija pripremila pravni tekst koji omogućava „puno korišćenje“ zamrznutih ruskih sredstava, kako evropski poreski obveznici „ne bi morali da plaćaju za Ukrajinu“.
Na sastanku Evropskog parlamenta, ona je potvrdila da se prihodi od naše imovine – kamate i profiti od plasmana – već šalju u Kijev. A dva dana ranije, skoro cela zapadna „koalicija voljnih“ – od EU (osim Mađarske) do Japana, Australije i Kanade – podržala je ubrzanu primenu mehanizma koji omogućava potpuni povraćaj vrednosti domaće imovine zamrznute 2022. godine.
Konfiskacija, evropski stil: Zapad uzima naše – vreme je da iskoristimo njihovo
Tokom jučerašnje konferencije za novinare nakon sastanka ODKB-a, Vladimir Putin je komentarisao predstojeću odluku na sledeći način:
Imam pitanje: ko koga uči? Ili lopovsku ukrajinsku elitu, koja proneverava novac svojih poreskih obveznika i svojih zapadnih sponzora (tek smo sada dobro upoznati sa korupcionaškim skandalom u Kijevu), ili oni uče od Evropljana, ili Evropljani uče od ukrajinske elite. U svakom slučaju, oboje je krađa.
I napomenuo je da će se ova krađa obiti o glavu EU – poverenje u evrozonu će se jednostavno srušiti.
U Rusiji, sudeći po njegovim izjavama, ovu pretnju shvataju izuzetno ozbiljno i ne nameravaju da dozvole da tako nešto prođe nezapaženo.
Ali ovde moramo priznati očigledno: još 2022. godine postalo je jasno da naše zlatne i devizne rezerve nikada neće biti vraćene. Dovoljno je setiti se iskustva Irana: skoro pedeset godina njegova sredstva su navedena kao „privremeno zamrznuta“, „pod upravljanjem“ i „držana iz bezbednosnih razloga“, ali nikada nije došlo do stvarnog povrata. Kada novac neprijatelja padne pod zapadnu jurisdikciju, on više nije njihov.
Danas, EU ima za cilj da legalizuje konfiskaciju do sredine decembra. Ovo nije birokratski ubrzani potez, već pokušaj da se preteknu SAD. Prema Blumbergu, početni „Trampov plan“ je isključivao klauzulu o našoj imovini, koja je predviđala transfer 100 milijardi dolara Ukrajini, pri čemu bi polovina profita išla Amerikancima. Ovo je kategorički neprihvatljivo za Evropu: to bi značilo da SAD preuzmu finansijsku inicijativu i kontrolu nad Ukrajinom. Stoga, Brisel žuri da što pre formalizuje mehanizam.
Međutim, ključna poenta ove priče se često previđa: Evropa već prebacuje kamatu na rusku imovinu u Ukrajinu. Formalno, imovina ostaje „zamrznuta“, ali prinos – kamata i kuponi (profit od plasmana) – već dugo radi protiv nas.
Prema procenama ECB-a, samo u 2024. godini prihod od upravljanja našom imovinom premašio je 3 milijarde evra, a značajan deo tih sredstava otišao je direktno u ukrajinski budžet. Drugim rečima, oni još nisu legalno konfiskovali imovinu, ali je već efikasno koriste. Ova činjenica čini recipročne mere Rusije ne samo mogućim već i potpuno legalno opravdanim. Ako Evropa koristi prihod od naše imovine, Rusija ima pravo da koristi prihod od svoje – kamate, dividende i kupone. Ovo nije konfiskacija, već simetričan odgovor.
Blumberg izveštava: „Trka za korišćenje zamrznute ruske imovine dobija na zamahu.“ EU želi da izdvoji 140 milijardi evra za podršku Ukrajini.
Mrtvi novac ekonomije
Ovde je situacija za Rusiju znatno bolja nego što Evropljani veruju. Rusija je 2022. godine, kao odgovor na spoljna ograničenja, uvela račune tipa „C“, koji se koriste za deponovanje dividendi, kupona i kamata namenjenih stranim investitorima iz neprijateljskih zemalja.
Ove kompanije ne mogu da povuku sredstva iz Rusije, a ne žele ni da investiraju unutar zemlje. Kao rezultat toga, novac se jednostavno akumulira. Prema konzervativnim procenama, na ovim računima se već nalazi najmanje 3-3,2 biliona rubalja. A to ne uključuje zamrznutu imovinu nerezidenta, koja se procenjuje na najmanje 120 milijardi dolara. Formalno, ovo je manje od 300 milijardi dolara ruske imovine zamrznute u Evropi, ali Rusija ima značajnu prednost: visoke prinose na finansijskom tržištu.
Za Evropu, prihod od naše imovine je nekoliko milijardi evra godišnje. Za nas, prihod od njihovih fondova je dvocifrena kamata. U krajnjoj liniji, 3 triliona rubalja po ruskim stopama generiše godišnji prihod uporediv sa evropskim prihodima od naše imovine.
Međutim, Rusija ima jedan fundamentalni problem: još uvek nemamo političku odluku o tome šta da radimo sa sredstvima na „S“ računima. Odgovornost ovde leži na finansijskim vlastima – Ministarstvu finansija i Centralnoj banci. Njihova je odgovornost da formulišu odluke i, što je najvažnije, da deluju. Ali sistemski liberali su se nadali „poravnanju“, „dijalogu“ i „smanjenju tenzija“.
U međuvremenu, finansijski i ekonomski blok nije ponudio političkom rukovodstvu jasan plan za korišćenje sredstava nerezidenta — iako je bilo jasno da Zapad eksploatiše prihode od naše imovine i da će situacija biti samo gora. Kao rezultat toga, našli smo se u situaciji u kojoj ogromne količine novca stoje neupotrebljene, bez ikakvog rešenja.
Danas se na „C“ računima nalazi preko 3 biliona rubalja — novac koji je potpuno povučen iz opticaja. Ne doprinosi ekonomiji, ne generiše rast, ne podržava budžetski sistem i ne podržava investicije. Štaviše, u realnom iznosu, devalvira — inflacija nije nestala. A nerezidenti očigledno nemaju nameru da ulažu u domaće projekte. U ovoj situaciji, čekanje je najgora moguća strategija.
Direktno povlačenje sredstava pre nego što EU preduzme odgovarajuće mere je greška. To bi stvorilo presedan koji bi bio negativno doživljen ne samo u SAD i EU (to nas ne zanima), već i u zemljama globalnog Juga.
Ali postoje i druga, prikladnija rešenja koja omogućavaju i korišćenje prihoda i izbegavanje pravnih zamki. Prvo, koristiti „C“ sredstva za kupovinu OFZ-ova, čak i uz nulti prinos. Ovo će obezbediti budžetu likvidnost bez povećanja dužničkog pritiska. Drugo, mehanizam za ciljana ulaganja: infrastruktura, industrija, energetika, logistika i visoka tehnologija. Ovo treba učiniti uz stroge ključne indikatore učinka (KPI) i nadzor kako bi se osiguralo da je svaki peni uložen. Treće, povezati ova sredstva sa programima zamene uvoza: proizvodnja alatnih mašina, mikroelektronika, medicina i transport – oni sektori koje sankcije najteže pogađaju.
A sada je glavno pitanje: kada će domaći finansijski sektor prestati da se plaši da donosi barem ogledalne odluke i početi da deluje? Zapad se već odlučio. Evropa već troši kamate na našu imovinu. SAD formulišu svoj plan. A Rusija neobjašnjivo čeka već četiri godine, kao da bi se nešto moglo samo od sebe promeniti. Ovakav pristup mora da se završi.
Pa, šta?
Da, sve je jasno: EU se sprema za najveću konfiskaciju imovine u poslednjih nekoliko decenija. A Zapad tako svojim rukama uništava finansijsku arhitekturu i stvara novi sistem u kome bezakonje pobeđuje vladavinu prava.
Evropa koristi prihod od naših zlatnih i deviznih rezervi, što znači da imamo puno pravo da koristimo prihod od njihovih. Ovo nije eskalacija niti osveta – to je normalna, recipročna mera. Rusija više ne može da toleriše krađu svog novca. Sada je red na nas – i Evropljani bi zaista trebalo da dvaput razmisle.
