Pročitaj mi članakU trenutku kada se sve češće govori o pomeranjima u globalnim bezbednosnim odnosima, iz Moskve stižu poruke koje ukazuju na ubrzanu dinamiku modernizacije mornaričkih kapaciteta.
U tom okviru, pomoćnik ruskog predsednika i šef Ruskog pomorskog kolegijuma, Nikolaj Patrušev izneo je niz podataka koji osvetljavaju pravac u kojem se razvija ruska ratna flota.
Pre svega, pažnju je privukla informacija da je uspešno testiran perspektivni kompleks „Posejdon“, podvodni besposadni sistem sa nuklearnim energetskim pogonom.
Patrušev je to naveo kao jedan od ključnih tehnoloških iskoraka, bez previše dodatnih detalja, ali dovoljno jasno da ukaže na strateški značaj ovog sistema. U analitičkim krugovima već neko vreme se spekuliše o potencijalu ovakvih platformi, posebno u kontekstu dugotrajnog autonomnog delovanja.
Paralelno s tim, održane su i obimne operativne vežbe pod nazivom „Julijski olujni udar“. Kako je naglašeno, tokom tih aktivnosti proveravana je spremnost flote u realnim uslovima, a zaključak je bio da su snage mornarice pokazale visok nivo sposobnosti za izvršavanje zadataka u skladu sa svojom namenom.
Takve ocene, naravno, dolaze iz zvaničnih izvora, ali ipak daju okvir za razumevanje trenutnog stanja.
U širem kontekstu, Patrušev je podsetio da su mere koje Rusija preduzima povezane sa, kako je rekao, neprijateljskim potezima Zapada. U tom odgovoru, poseban akcenat stavljen je upravo na razvoj Ratne mornarice. Nastavljeno je opremanje flote savremenim naoružanjem, vojnom i specijalnom tehnikom, što je, prema njegovim rečima, prioritet u aktuelnoj fazi.
Kada se pogleda konkretno, u sastav flote uveden je strateški raketonosac „Knjaz Požarski“, zajedno sa još 20 brodova i borbenih čamaca, kao i pet pomoćnih plovila.
To nije mala brojka, naročito ako se uzme u obzir tempo kojim se ovakvi sistemi inače uvode u operativnu upotrebu. Takav podatak govori i o logističkoj i industrijskoj podlozi koja stoji iza cele priče.
Zanimljivo je i to što se u zvaničnim obraćanjima sve češće kombinuju tehnološki uspesi, poput „Posejdona“, sa klasičnim pokazateljima snage, kao što su broj novih brodova ili obim vežbi. To možda ukazuje na pokušaj da se pošalje slojevita poruka – i o inovacijama i o kontinuitetu.
Na kraju, ostaje otvoreno pitanje kako će se ovi potezi odraziti na širu bezbednosnu sliku. Jedno je sigurno: razvoj mornaričkih kapaciteta ponovo dolazi u prvi plan, a tempo kojim se to dešava sugeriše da naredni period neće biti lišen iznenađenja.
Posejdon je zapravo ogromno podvodno besposadno vozilo – nešto između torpeda i drona – koje pokreće mali nuklearni reaktor, što mu daje praktično neograničen domet ili, po nekim procenama, mogućnost da pređe i oko 10.000 kilometara bez zaustavljanja.
Kreće se velikom brzinom, često se navodi i do oko 100 čvorova (blizu 185 km/h), i može da ide veoma duboko, do oko 1.000 metara, što ga čini teškim za otkrivanje.
Ono što ga izdvaja jeste to što nosi nuklearnu bojevu glavu. Procene variraju, ali se pominju snage od nekoliko megatona pa čak i znatno više. Kao autonomni sistem, može da se lansira sa podmornice i zatim samostalno ide ka cilju, uz mogućnost da izbegava detekciju i klasične sisteme odbrane.
Ako bi takav sistem pogodio neku obalnu oblast, posledice bi bile ozbiljne. U analizama se navodi da je projektovan da uništi luke, infrastrukturu i priobalne gradove, ali i da izazove dugotrajnu radioaktivnu kontaminaciju koja bi onemogućila korišćenje tog područja.
Pominju se i scenariji velikih morskih talasa megacunamija izazvanih podvodnom eksplozijom.
U suštini, Posejdon se ne posmatra samo kao klasično oružje, već pre kao sredstvo odvraćanja – nešto što bi u teoriji trebalo da natera protivnika da razmisli dvaput pre nego što uopšte dođe do sukoba.
