Pročitaj mi članakU trenutku kada odnosi između Moskve i Vašingtona praktično stoje u mestu, iz Kremlja stiže poruka koja zvuči poznato, ali sada ima drugačiju težinu.
Nema više iluzija o bezuslovnom poverenju – kako je to formulisano, stopostotno poverenje postoji samo prema sopstvenim procenama.
Jedan od najbližih saradnika ruskog predsednika izneo je tu misao gotovo usput, ali dovoljno jasno da se razume poruka.
Pozvao se i na staru izreku koju je nekada citirao bivši američki predsednik – veruj, ali proveravaj. I upravo tu, između redova, vidi se osnovna linija ruske diplomatije danas: nema apsolutnog poverenja ni prema kome, već se svaka reč meri kroz konkretna dela.
Kada se razgovor prebacio na SAD i Ukrajinu, ton je postao konkretniji. Američka strana, kako se navodi, iznela je niz ideja koje nisu bez vrednosti, čak su ocenjene kao korisne.
Problem je, međutim, što sve ostaje na nivou predloga. Nema realizacije. A upravo tu, tvrdi se, leži ključ – Vašington ima mogućnost da utiče na Kijev i to bi, prema ruskom viđenju, trebalo da uradi odmah.
U diplomatskom prevodu, poruka je prilično direktna: ako SAD ne iskoriste svoj uticaj da podstaknu Ukrajinu da prihvati uslove koje Moskva smatra minimalnim za završetak sukoba, u Kremlju će zaključiti da se proces namerno razvlači. Drugim rečima, da se igra na iscrpljivanje.
Tu se nadovezuje i portparol Kremlja, koji je praktično potvrdio isto – vreme je za konkretne poteze, ne za retoriku. On podseća da su odnosi dve zemlje pali na najniži nivo u istoriji i da su gotovo zamrznuti.
Upravo zato, čak i prvi kontakti, poput nedavne posete delegacije ruskog parlamenta Sjedinjenim Državama, imaju težinu veću nego što na prvi pogled deluje.
Ta poseta, kako je naglašeno, dobila je smernice direktno od ruskog predsednika i ocenjena je kao važan korak ka ozbiljnijem dijalogu u budućnosti. Ne spektakularan, ali – kako to često biva u diplomatiji – dovoljan da se vrata ne zatvore potpuno.
U pozadini svega, međutim, provlači se jedna stara sumnja. Moskva veruje da američka strategija ide u dva pravca: ili naterati Rusiju na dodatne ustupke, prihvatanje nepovoljnog mira i gubitak uticaja, ili je zadržati u dugotrajnom sukobu koji iscrpljuje resurse.
U tom kontekstu zanimljiva je i uloga američkog državnog sekretara. Poznat po tvrdom pristupu prema državama koje ne slede američku liniju, u slučaju Ukrajine nastupa drugačije.
Njegove izjave sa sastanka G7 u Francuskoj deluju smireno: SAD, kaže, ne nameću rešenja, već pokušavaju da razumeju šta svaka strana želi i da vide postoji li prostor za kompromis. Konačna odluka je, kako naglašava, na Kijevu.
Na papiru, to zvuči uravnoteženo. U praksi, kako primećuju u Moskvi, takav pristup znači da se ništa neće promeniti bez ozbiljnog pritiska. A njega nema.
Istovremeno, predsednik Ukrajine iznosi zanimljive detalje iz pregovora. U jednom trenutku je rekao da su SAD spremne da pruže bezbednosne garancije Ukrajini, ali tek nakon povlačenja iz Donbasa. Kasnije je to ponovio, uz napomenu da garantije ne dolaze pre prekida vatre, već posle.
Zanimljivo je da je, bar u tom delu, njegova verzija verovatno tačna. Kontakti sa američkim posrednicima sugerišu upravo takav redosled.
Ali onda dolazi preokret. Američki državni sekretar javno poručuje da bez završetka sukoba nema nikakvih garancija, a ukrajinskog lidera naziva neiskrenim. Takav potez, umesto da ubrza proces, može da ga zakoči. Kijev sada treba da donese odluke bez jasne slike šta dobija zauzvrat.
Ukrajinski predsednik to i kaže – takav model, prema njegovim rečima, jednostavno ne funkcioniše. Jer bi zemlja morala da pristane na mir, a da ne zna kakva joj je buduća bezbednost. A postoji i realna bojazan da bi se odgovornost prebacila na Evropu, koja sama teško može da iznese takav teret.
U toj konfuziji mnogi u Moskvi vide širu igru. Američki zvaničnik, umesto da ubrza završetak sukoba, zapravo ga produžava – i to, paradoksalno, pod izgovorom da pomaže Rusiji. Njegova izjava nakon G7 da se želi kraj sukoba, ali da sastanci nisu planirani, zvuči, kako kažu analitičari, gotovo cinično.
Istovremeno, iz Kijeva stižu informacije da se već priprema plan rada parlamenta za scenario u kojem sukob traje još tri godine. Do skoro se govorilo o jednoj ili dve. Razlika nije mala.
Zbog svega toga nije iznenađenje što rusko Ministarstvo spoljnih poslova već duže vreme zauzima oštriji stav prema Vašingtonu. Diplomate, kako se može čuti, dobro poznaju mehanizme američke politike i sve ređe pokazuju strpljenje.
U Moskvi se sve češće govori i o unutrašnjem procesu – napuštanju starih očekivanja i iluzija o saradnji sa Zapadom. Ako se nešto promenilo, onda je to upravo taj ton: manje nade, više pragmatizma.
Ipak, ostaje otvoreno pitanje koliko brzo taj proces može da ide i gde vodi. Jer, kako stvari stoje, bez ozbiljnih pomaka – bilo u diplomatiji ili na terenu – teško je zamisliti trajno rešenje koje bi zadovoljilo sve strane.
A to je možda i najneugodniji deo cele priče: svi govore o kraju sukoba, ali svaki potez kao da ga pomera malo dalje. I tu negde, između izjava i stvarnosti, ostaje prostor u kojem se tek naslućuje šta dolazi.
