Pročitaj mi članakVidovdan i Kosovo su sinonimi. Oni su u istoriji srpskoj vododelnica i merilo, bilo da se pomenu zajedno ili pojedinačno. Oni dele sudbinu Srba kao i našu istoriju na događaje „pre Kosova“ i na događaje „posle Kosova“.
Ovde reč „KOSOVO“ nije geografija već ideologija i ideal. Ideal postavljen pred srpski narod u celini i pred svakog Srbina ponaosob na Vidovdan još one davne 1389. godine.
Tada je Vidovdan postao naša „duhovna vertikala“, ontološki najznačajniji datum u srpskoj istoriji, događaj u kome je kulminirala sva naša istorija od dolaska na ovu balkansku VETROMETINU, s jedne strane, i kamen temljac na kome se gradila sva naša istorija od Kosovske Bitke pa sve do danas, s druge strane.
Vidovdan je postao sočivo koje sabira u sebi sve što je svetlo, sveto i čestito bilo u našem narodu pre Kosova, i koje iz sebe širi i rasipa svetlonosne, svetonosne i čestito-tvorne zrake na sav naš narod i na svu našu istoriju posle Kosova.
Vidovdan je zenit nad našim glavama, ali i temelj pod našim nogama.
Vidovdan je zaista Vidov dan, kada se jasno vidi i sagledava kroz vekove „ko je vera, a ko je nevera“. To je večito SRPSKO OGLEDALO.
Ne dakle samo onog prvog Vidovdana, nego srpskog Svagdana kroz svu našu istoriju.
Vidovdan je samo drugo ime za celokupni tok naše istorije, te je stoga dan koji neprekidno traje, dan bez smiraja sunca. Kao što je i Kosovo pojam za svaki boj što ga bijemo na ličnom i opšte-narodnom polju, kao i simbol svakog stradanja srpskoga naroda na pravdi Boga.
Kada sunce zađe tom istorijskom VIDOVDANU, zaći će sunce i celom srpskom rodu. I više nam se neće roditi, jer neće biti Srbina da bi mu se sunce nanovo rodilo.
Upravo zato što je Vidovdan opredeljenje za „Carstvo Nebesko“ ne samo Kneza Lazara, nego čitavog srpskog naroda do Kosova i posle Kosova.
Vidovdan označava srpsku večnost u trajanju. Bez Vidovdana nema nam „vida“ ni istorijskog ni duhovnog.
Sveti Knez Lazar je na Vidovdan doveo do vrhunca svetosavski ideal srpskog čoveka, ispunio svetosavsko srpsko Jevanđelje, koje sažeto glasi: „Sve za Hrista, Hrista ni zašta“.
To je opredeljenje za „Carstvo Nebesko“, za večne duhovne vrednosti: večnu istinu, večnu pravdu, večnu nadu, večni život.
Tim vrednostima je sveti Knez ispunjavao svoj zemaljski život, za te vrednosti ga je i položio. To su vrednosti za koje vredi živeti, ali za koje vredi i umreti kada to zatreba.
One su važnije i trajnije od običnog, prolaznog zemaljskog života.
To je sveto-lazarevski zavet i amanet svakom Srbinu. U njemu se rađamo, u njemu trajemo, i u njemu umiremo.
Ko drukčije misli i umuje, on je Srbin samo po biologiji, ne i po duhu.
Srbija i danas postoji i opstaje zahvaljujući onim Srbima (ma koliko malobrojni bili) koji su Lazarevsko opredeljenje učinili dušom svoje duše, srcem svoga srca, zenicom svoga oka.
Kako onda, tako i danas Vidovdan je vodo-delnica ne samo srpske istorije, nego i samih Srba. I onda i sada Srbi su se delili zbog Hrista i Carstva Nebeskog.
Pobeđivali su uvek oni koji su bili uz Hrista i sa Hristom, makar oku „nepristrasnog“ istoričara izgledalo i drukčije.
Knez Lazar i danas živi, jer njegovo opredeljenje živi i traje u dušama miliona Srba koji ga verno slede poput kosovskih vitezova.
Nažalost, kako onog prvog Vidovdana tako i danas, nisu malobrojni ni oni Srbi kojima je više omilelo „carstvo zemaljsko“.
Za takve ništa u našoj istoriji i u našem narodu (pa ni sam taj narod) nije toliko sveto da se ne bi moglo prodati, unovčiti i izdati. Kao i za Vuka Brankovića.
Na Vidovdan pre 618 godina svi Srbi su bili na Kosovu Polju, ali nisu svi bili iste misli i opredeljenja. Tako kroz celu našu istoriju, tako i danas.natpis na gazimestanu
Svi misle o Kosovu, govore o Kosovu, rešavaju problem Kosova, ali Kosovo vide i doživljavaju različito.
Od Kosova i oko Kosova ljudi se dele na dva tabora: jedni Kosovo vide kao poraz, drugi – kao pobedu.
Jedni kao događaj zbog koga smo pali u mračno pet-vekovno tursko ropstvo, drugi – kao događaj zahvaljujući kome smo to ropstvo izdržali i preživeli.
Jedni kao „grobnicu“ u kojoj su „sva naša nadanja zakopana“, drugi – kao izvor svih uzvišenih stremljenja i pregnuća u našem narodu.
Najzad, jedni Kosovo vide kao mesto na kome je čitav jedan narod izvršio masovno samoubistvo, drugi – kao žrtvenik na kome je čitav jedan narod kolektivno i svesno prineo sebe na žrtvu „carstva radi nebeskoga“, i time postao jedan krstonosni i mučenički narod.
Otkud tako oprečni i dijametralno različiti stavovi o Kosovu u našem narodu?
Na to pitanje postoji samo jedan pravi odgovor: oni su nasleđeni od onog prvog Vidovdana.
Tako je bilo i onda: jedni su bili uz Vuka Brankovića, drugi – uz čestitog Kneza Lazara.
Sve je zavisilo, kako onda tako i danas, od sadržine i opredeljenja svake duše.
Je li duša ispunjena zemljom i težnjom za „zemaljskim carstvom“, ona Kosovo doživljava kao poraz; je li pak ispunjena večnim vrednostima i usmerena ka „carstvu nebeskom“ – ona ga doživljava kao pobedu.
Za prve je Kosovo „nečuvena tragedija“, jer, kako veli sveti Vladika Nikolaj, oni govore: „Kosovo je zaustavilo točak naše istorije, unazadilo nas je. Da nije bilo Kosova, mi bismo danas bili veliki narod“.[1] Na suprot tome, po svetom Vladici, „Baš nas je Kosovo učinilo velikim narodom. Ono je naša narodna Golgota, ali u isto vreme, i naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno“.[2]
Ko je u pravu i gde je istina?
Nepogrešivi odgovor dat je jednom za uvek još onog prvog Vidovdana.
Jer, „ako je ko na Kosovu pretrpeo poraz“, veli opet sveti Vladika Nikolaj, „pretrpeo ga je veliki gospodin Vuk Branković a ne Knez Lazar. Ko žrtvuje svoj život u jednoj borbi za istinu i pravdu Božiju, žrtvovao je najveće što je imao i mogao, i – pobedio je. Makar bitka tehnički bila izgubljena, on ostaje pobedilac. A pošto je sva srpska vojska na Kosovu Polju pala – i to dragovoljno – za istinu i pravdu Božiju, to je ona i pobedila“.[3]
To je mera i merilo za sve one navedene različite vizije i stavove o Kosovu.
Vekovima, pa i danas, u srpskom narodu jedni se svrstavaju pod izdajnički barjak Vuka Brankovića, drugi – pod Krstaš barjak Boška Jugovića i Kneza Lazara.
Jedni Kosovo posmatraju samo telesnim očima i mere materijalnim vrednostima, drugi – probuđenim očima duše i mere ga večnim vrednostima.
Vaistinu, koliko je duša pretežnija od tela i telo od odela (Mt. 6, 25), toliko je stav onih drugih prema Kosovu uzvišeniji od stava onih prvih.
Na Kneza Lazara i njegovu vojsku preko šest stotina godina lije se blagoslov celog naroda, a na Vuka Brankovića i njegove sledbenike isto toliko dugo – pada narodna kletva.
Primer Kneza Lazara budi u nama ponos i oduševljenje za iste ideale za koje je on mučenički postradao, a primer Vuka – izaziva osećaj stida i srama što se u našem rodu našao i takav izrod.
Neko je negde rekao da smrt čoveka najčešće liči na njegov život.
To podjednako važi kako za velike pravednike, tako i za velike grešnike. Pravednici „usnivaju“ u Gospodu („zaspao je snom pravednika“, veli naš narod), dok je „smrt grešnika ljuta“, jer „ko se maša noža od noža će i poginuti“ (Mt. 26, 52).
Život Kneza Lazara u mnogome je ličio životu najvećih svetitelja Božijih.
Po njegovim biografima, kao i po bogoslužbenim pesmama, ispevanim kasnije u njegovu čast, on je bio „blag, krotak, ukrašen nezlobivošću, istinom i pravdom“.
Bio je „oko slepima, noga hromima, potpora starima“.
Bio je, kako veli njegov savremenik i biograf patrijarh Danilo III, „od detinjstva mnogo u svim dobrim delima ukrašen, i svim vrlinama pokazivaše se plemenit, veleuman i mužastven“.
Bio je pravičan i mudar vladar, nežan i čedoljubiv otac, plemenit i veran suprug.
Na svim poljima života živeo je i delao jevanđelski. Jednom rečju, on je u svome životu ispunio u celini Jevanđelje Hristovo.
Onda, nikakvo čudo što se u datom momentu donošenja sudbonosne odluke privoleo „Carstvu Nebeskome“. Jer samo onaj ko je u stanju da živi carstva radi nebeskoga, može i umreti za „Carstvo Nebesko“.
To Kosovsko, Vidovdansko, Lazarevsko OGLEDALO i danas je pred nama.
Mi se danas nalazimo u sličnom položaju kao i Sveti Knez Lazar onog prvog Vidovdana.
I pred našom generacijom današnjih Srba stoji isto sudbonosno pitanje: kome ćemo se carstvu privoleti? Sedamnaesti mart 2004. šta je bio drugo do „drugi srpski Vidovdan“, najnovije, ali se ne zna koje po redu, masovno postradanje Srba na Kosovu. To postradanje traje i dalje.
Srbi se ponovo svrstavaju u dva tabora, staju pod dva barjaka.
Oni koji podižu sidra svoja, prodaju svoja imanja, kuće, stanove i odlaze sa Kosova – idu pod barjak Vuka Brankovića, prodaju i krčme srpsko Kosovo.
Oni pak, koji odolevaju i istrajavaju „na strašnom mestu“ jesu potomci i sledbenici čestitoga Kneza.
Ovo razvrstavanje obuhvata ne samo Srbe na Kosovu i Metohiji, nego svuda, ma gde se nalazili.
Pred svakim Srbinom, ma na kom mestu živeo, ma na kakvom položaju bio, stoji vidovdansko – kosovsko OGLEDALO.
Svima skupa, i svakom Srbinu pojedinačno postavlja se večno lazarevsko pitanje: „kome će se carstvu privoleti“?
Ko doprinosi opstanku Srba na Kosovu i Metohiji na ma koji način (rečju, delom, željom, molitvom) taj se upisuje u Lazarev tabor.
Ko, pak, opet doprinosi, na ma koji način, (glasom, pristankom, potpisom, izjavom) nestanku Srba sa Kosova, on je zajedno sa Vukom Brankovićem iza „Goleša Planine“.
Stoga, dok je vremena, zagledajmo se dobro u to ogledalo, prepoznajmo sebe na kojoj smo strani, revidirajmo svoj stav dok „vremena ima“, jer ide noć kada niko neće moći delati, noć posle koje nema svanuća.
Istorijska horizontala
Gde se danas nalazi srpski narod u celini? Osvrnimo se iza sebe i pogledajmo naš hod po mukama u proteklih osam godina. Brojni svedoci postoje da smo Mi godinama na mnogim mestima ovde u Otadžbini, ali i svuda po svetu govorili i svedočili o ugnjetenosti i postradanju srpskoga naroda na Kosovu i Metohiji, o rušenju i uništavanju naših svetinja – crkava i manastira i ostale naše kulturne baštine od strane šiptarskih zločinaca, o nepravdi koju nam međunarodna zajednica čini podržavajući šiptarske teroriste u nastojanju da Kosovo i Metohiju oduzmu od Srbije i srpskog naroda. Govorili smo mnogo puta i o značaju Kosova i Metohije za nas, naglašavali da je to srpski Jerusalim, da je Kosovo i Metohija kolevka srpske duhovnosti, srpske kulture i srpske državnosti i td. Dosta smo o tome govorili, trudili se da upoznamo domaću i svetsku javnost sa tim očiglednim činjenicama, ali neke naročite koristi od toga kao da nije bilo.
Evo već dve godine međunarodna zajednica nastoji svim silama da ranije svoje greške pokrije novim zločinom, da Kosovo i Metohiju oduzme od Srbije i daruje kao nezavisnu državu albanskim teroristima, samo zato, što im je to neko nekada obećao. Stoga osećamo da o Kosovu i Metohiji danas treba govoriti drugim jezikom, iznositi druge činjenice, izložiti naučne komentare kako pojedinih međunarodno priznatih i još uvek važećih pravnih normi i principa, zasnovanih na raznim Poveljama, Rezolucijama, Odlukama, tako i kritički se osvrnuti na gaženje i omalovažavanje svih tih demokratskih dostignuća na kojima danas svet počiva, od strane pojedinih svetskih moćnika i pojedinih država, kojima je isključivo stalo do nekih svojih sebičnih interesa.
Ceo svet – UN i SB ubiše se tražeći rešenje, kako kažu, za problem Kosova. Pa često i naše vlasti i političari o tome govore. Ustvari, prema važećim međunarodnim principima, Poveljama i drugim pravnim dokumentima, ne postoji nikakav problem Kosova, nego postoji problem šiptarske nacionalne manjine u državi Srbiji. O tom problemu niti ko govori, niti ga rešava. Izvršena je zamena teza, na koju smo nevoljno i mi sami pristali.
Pojmovi: „budući status“ i „konačno rešenje Kosova“ su tendeciozno stavljeni u centar pažnje svetske javnosti, te je, nažalost, korišćenje te terminologije dovelo do prihvatanja nametnute zamene teza, čak i među našim diplomatama i domaćim masmedijima. Naime, Srbija jeste suverena država članica UN i kao takva ravnopravna sa ostalim članicama te svetske organizacije, sa međunarodno priznatim i neosporenim teritorijalnim integritetom. Status Kosova i Metohije jeste u svim važećim domaćim i međunarodnim pravnim aktima definisan kao „suštinska autonomija sa značajnom samoupravomunutar Srbije“. Rezolucija 1244 SB UN kao i sve prethodne Rezolucije, taj status poznaje i priznaje. Podsećamo na to da Srbija ima suverenitet i teritorijalni integritet, i da postoji definisan status KiM daleko pre i bez Rezolucije 1244. Ta Rezolucija ne daruje Srbiji suverenitet na Kosovu i Metohiji, nego ga samo priznaje, kao nešto opšte prihvaćeno.
Termin „konačno rešenje“ koji se neprekidno pojavljuje u medijima i u svim razgovorima vođenim o KiM, preuzet je iz teksta „Rambujeovskih Sporazuma“, na koje se Rezolucija bespravno poziva, a koji nikada nisu stupili na snagu, jer se ustvari radi o tekstu koji stoji ispod naslova: „Privremeni sporazum za mir i samoupravu na Kosovu“, koji nije bio ništa drugo do NATO ultimatum Srbiji i koji zbog toga nikad nije potpisan od strane SRJ niti Srbije. Postoji veoma zanimljiva analiza grčkog pravnog stručnjaka Panajotisa Haritosa koja detaljno govorio o toj, kako on kaže, naučnoj prevari. Ti isti „Rambujeovski Sporazumi“ na koje se poziva rezolucija 1244 služe i kao osnov za organizaciju i delovanje privremene Administracije (UNMIK) uspostavljene Rezolucijom 1244, a koja se, nažalost, implementuje selektivno na štetu srpske strane. Naša država bi morala insistirati da implementacija Rezolucije 1244 bude detaljno izanalizirana pred Savetom Bezbednosti pre bilo kakve odluke o Kosovu i Metohiji, kao što je to nedavno rekao i ruski Ambasador pri UN g-n Vitalije Čurkin.
Nije DOVOLJNO samo ponavljati negativne fraze tipa: „ne pristajemo na nezavisnost Kosova i Metohije“ i „nikada nećemo prihvatiti nezavisno Kosovo i Metohiju“, već treba jasno i neosporivo definisati u afirmativnom smislu „ono što jedino prihvatamo“ i „da se držimo postojećeg međunarodno definisanog statusa Kosova i Metohije“. Snaga afirmativnih poruka je mnogo veća i ubedljivija od onih negativnih (odrečnih), jer je bitnije reći šta hoćemo nego li šta nećemo. U tom smislu nastojanje na međunarodnom pravu i na Povelji UN predstavlja neophodan osnov za predstojeće pregovore, uzimajući pri tom u obzir i običajno pravo, koje ne može da nagrađuje terorizam sa nezavisnošću, ili da „kažnjava“ jednu naciju zbog politike njenih bivših autoritarnih lidera. Izgubljen „rat“, kako se naziva NATO agresija iz 1999. može dovesti jedino do okupacije teritorije, ali ne i do njenog otuđivanja.
U svim dosadašnjim kontaktima i razgovorima sa međunarodnom zajednicom, Srbija je, pre svega, zauzimala defanzivan stav. Međutim, i država Srbija, kao i srpski narod u celini, imaju svoja prava, među kojima je i to da Srbija pred SB iznese svoj zahtev za zaštitu sopstvenih prava na „de fakto“ suverenost, i teritorijalni integritet, na zaštitu ljudskih prava i na svoju imovinu na Kosovu i Metohiji, pa čak i prava na to da SB razmotri sadašnji i budući legitimitet i implementaciju same Rezolucije 1244, imajući u vidu promenjene okolnosti u odnosu na trenutak njenog donošenja. Jer, između ostalog, u međuvremenu Srbija je postala demokratska država, ravnopravna i suverena članica UN, Slobodana Miloševića više nema, Srbija ima demokratski Ustav. Privremena administracija (UNMIK) na Kosovu i Metohiji u sadašnjem obliku je postala pravno i moralno nelegitimna i neodrživa nad delom jedne suverene i miroljubive države, koja nikoga ne ugrožava. Šta više, ta privremena administracija je zatajila u ispunjenju standarda na koje je sama sebe obavezala, što dodatno dovodi u pitanje legitimitet njenog daljeg prisustva na Kosovu i Metohiji. Čak i organizacije kao što su „Amnesti internešenel“ i „Hjuman rajts voč“ u svojim mnogobrojnim izveštajima i preporukama ispoljavaju zabrinutost zbog totalnog fijaska UN na terenu i nedostatka pravnih sredstava za odbranu ljudskih prava, kao posledica imuniteta i apsolutne vlasti koju uživa Specijalni Predstavnik Generalnog Sekretara UN, koji samovoljno određuje komisiju koja dodeljuje ili ukida licencu za eksploataciju prirodnih bogatstava (vidi: UNMIK Uredba br. 2005/2) ili potpisuje sporazume sa UNESKO-om za obnovu srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji, koja se sprovodi mimo znanja i saglasnosti vlasnika SPC, i još na veoma nestručan način, našta Republički zavod za zaštitu spomenika kulture konstantno ukazuje.
Moramo naglasiti da je veoma važno da naš srpski narod bude u potpunosti obavešten o svemu što se tiče Kosova i Metohije, jer se kod naroda primećuje određeno nezadovoljstvo zbog nedostatka dovoljno jasnih i javnih stavova i informacija u vezi KiM. Država je dužna da obezbedi dovoljno veliki prostor za to na svim medijima, i da ga ispunjava svojim zvaničnim izjavama i stavovima, a ne da se često u njega ubacuju mnogi samozvani tumači i šarlatani koji svojim samovoljnim i neodgovornim saopštenjima samo unose zabunu i nemir u narod.
Zalaganje vlasti ne može se svesti na nekoliko ustaljenih fraza, već mora da pređe na aktivnu i ubedljivu ulogu u odbrani državnih i nacionalnih interesa, koji su u ovim trenucima prioritetni. Takođe narod od Vlade očekuje da oštro reaguje na svako „a priori“ prejudiciranje ishoda pregovora i otvorene pretnje pojedinih ličnosti i institucija, npr. Američkih zvaničnika ili NVO „Helsinški odbor za ljudska prava“, koji se otvoreno zalažu za tu konsezualnu nezavisnost KiM, što ne predstavlja samo kršenje svojih nadležnosti, već vodi u otvoreno rušenje međunarodnog ustavnog i pravnog poretka. Povelja UN zabranjuje takvo delovanje, pa čak predviđa izbacivanje takvog člana iz UN.
Ovim dugim procesom tokom osam godina, narod je iscrpljen i rezigniran – često se čuju stavovi da je Kosovo već izgubljeno i da mi tu ne možemo ništa. Upravo to nam sugerišu i na to računaju oni koji vrše pritisak i pokušavaju na sve moguće načine da nametnu svoje rešenje. Pravoslavni vernici nikada ne smeju da se predaju i podlegnu takvim iskušenjima. Zbog toga svi mi, ceo naš narod uvek i svuda, ne samo jednom godišnje o prazniku VIDOVDANA, dužni smo da obnavljamo i držimo pred sobom zavet svetog Kneza Lazara, opredeljujući se za one večne i neprolazne vrednosti za koje je on život svoj položio na Kosovu Polju onog prvog Vidovdana, kada se opredelio za Carstvo Nebesko. To naše opredeljenje i stalno podsećanje daće nam duhovne snage da se suprostavimo nasilju i pokažemo da nam nije svejedno kada neko pokušava da nam otme ono što nam je sveto, što smo u amanet primili od naših svetih predaka, i što smo dužni da prenesemo i ostavimo našim potomcima. Na to nas obavezuje ne samo Ustav ove države, nego i naša savest i osećanje pravednosti.
Naše vlasti moraju energično da zahtevaju pred SB UN da se očuva međunarodni pravni poredak, jer kršenje i remećenje tog poretka neminovno dovodi do pravne nesigurnosti, koja je potencijalni izvor konflikata. Među funkcijama i ovlašćenjima SB jeste između ostalog, da ispita bilo koji spor ili situaciju koja bi mogla da dovede do međunarodnog trvenja i do vladavine zakona džungle (zakon jačega) i da predlaže načine rešavanja takvih sporova bez licemernog taktiziranja i držanja strane onima koji su u milosti (ili zbog interesa) svetskih moćnika. Drugim rečima, pored spora između Srba i Šiptara na Kosovu i Metohiji, sve više dolazi do izražaja spor između dve velike sile – Rusije i Amerike, i eventualna podela unutar Evropske Unije. Ti sporovi mogu jedino biti rešeni i prevaziđeni u SB pri poštovanju svih važećih međunarodnih pravnih akata i sporazuma.
I da zaključimo. Vlasti Srbije moraju da budu odgovorne narodu. One ne treba da sprovode stranačke i partijske interese, već interese nacije. Narod koji oseća da su njegovi nacionalni interesi zapostavljeni ili žrtvovani u ime nečeg drugog ima prirodno pravo da adekvatno reaguje. Pošto je SPC oduvek bila uz svoj narod i brinula narodnu brigu, njena uloga je i danas od posebnog značaja, kao što se to pokazalo više puta u srpskoj istoriji. Sa verom u Boga i Njegovu pravdu, mi nastavljamo dalje.
Episkopa Artemija, predavanje održano u Domu kulture u Raškoj, u okviru manifestacije „Raške svečanosti“, 16. avgusta 2007. godine.
