Pročitaj mi članakSvi oni koji su verovali da su ključni akteri današnje političke scene 5. oktobra 2000. godine sedeli prestravljeni u svojim mišijim rupama, grčevito čuvajući glave — žive u zabludi. Ne samo da nisu bili u panici, nego su sedeli udobno, sigurni, sa zadatkom. Nisu čekali promenu sistema — oni su bili deo sistema. Promena je morala da deluje kao pobuna, ali da u suštini bude kontrolisana tranzicija. Sistem je morao da preživi. I preživeo je.
Зато се данас, више од две деценије касније, све оно што се симболично очекивало од фамозног „6. октобра“ своди на још једну пропуштену шансу. А можда и више — на перфидну превару. Јер тај „дан после“ никада није дошао. И да смо га имали три пута, резултат би био исти: они који су држали узде пре 5. октобра само су их елегантно предали својим клоновима. Промена без лустрације, револуција без одговорности, слобода без истине.
Данашња власт је производ тог континуитета лажи. Лажне опозиције, лажног бунта и лажних нада. Мост преко кога је стари режим прешао у нови облик, без губитака. Мост који је, наравно, добро плаћен. Цена? Наша вера у правду, поверење у институције и сећање на идеале. А данас, када ти исти људи (или њихови политички наследници) држе палице моћи, када се њихова деца школују у најскупљим школама, док наши једва преживљавају, морамо их подсетити: ниједна власт није вечна. Све илузије се кад-тад распрсну.
Тако су и Ермаков и његови јатаци, који су мислили да су заувек уписани у историју као победници, завршили заборављени, презрени — и сломљени. Сам Ермаков је умро у агонији лудила, прогоњен сенкама невиних које је убио, молећи за опрост ликове које је само он видео. Јер тамо где људска правда закаже, Божја не заборавља.
Данашњи систем не верује ни у шта осим у пролазно — новац, моћ, манипулацију. Али долази време када ће се и њима неко приказати. А кад се то деси, неће им помоћи ни странке, ни обезбеђење, ни пароле.
И док год се истина не погледа у очи — да смо преварени, изиграни и продани — Србија ће и даље газити у месту. Без 6. октобра. Без катарзе. Без правде. А кад та правда закуца, неће питати ко је био само „мост“, а ко је газио по њему.
