Према проценама које преноси британски Миррор, стручњаци су покушали да моделирају последице глобалног сукоба у којем би било активирано око 12.000 нуклеарних бојевих глава. Слика која из тога произлази, благо речено, није оптимистична.
На први поглед најстрашније би биле саме експлозије. Температура у епицентрима удара, наводи се у анализама, могла би да достигне и до 100 милиона степени, довољно да практично у тренутку испари све што се налази у близини. Али парадокс је у томе што, према мишљењу стручњака, прави проблем не би био само тај први талас разарања. Последице би, заправо, могле да буду још погубније.
Експерт за сценарије нуклеарне катастрофе Ени Џејкобсон упозорава да би после масовног уништавања градова огромне количине чађи и пепела завршиле високо у атмосфери.
Тај слој би, како она објашњава, могао готово потпуно да заклони сунчеву светлост. Резултат би био дуг период глобалног захлађења који стручњаци називају „нуклеарном зимом“. У њеној процени, такво стање могло би да потраје око десет година.
Последице за пољопривреду биле би драматичне. У Северној хемисфери усеви би практично нестали под снегом и ледом, а производња хране би се урушила. Око три милијарде људи можда би преживело почетне експлозије, али њихова свакодневица више не би личила ни на шта познато.
„Глобална глад би завршила оно што експлозије нису“, процењује Џејкобсон, наглашавајући да би борба за основне ресурсе постала нова реалност.
У таквом сценарију научници су покушали да пронађу места на планети где би шансе за опстанак биле макар нешто веће. Према моделирању о којем се говори у анализи, само две земље имају релативно повољан скуп околности – Аустралија и Нови Зеланд.
Обе су географски удаљене од главних нуклеарних сила, имају мали број стратешких циљева који би могли да постану приоритет за ударе и, што је можда најважније, имају потенцијал да производе храну чак и уз нагли пад температура.
Ипак, ни тај део света не би био никакав рај. Стручњаци упозоравају да би због оштећења озонског слоја и трајне радијационе опасности људи вероватно морали да проводе много времена под земљом. Живот би се одвијао у мраку, уз сталну борбу за ограничене залихе хране.
На политичком плану такве прогнозе повремено се помињу и у изјавама државних званичника. Заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев раније је упозорио да би трагедије Хирошиме и Нагасакија „изгледале као дечја игра у песку“ уколико би Запад покушао да реши сукоб са Русијом по такозваном „иранском сценарију“ и ако би ситуација довела до стварне размене нуклеарних удара.
Истовремено, међународни аналитички центри примећују забрињавајући тренд. Стокхолмски институт за истраживање мира СИПРИ у извештају за 2025. годину навео је да број распоређених нуклеарних бојевих глава у свету први пут после више деценија поново расте. Још важније, све више држава почиње да своје арсенале држи у стању веће борбене спремности.
Све то враћа старо питање које се повремено појављује у анализама безбедности: шта би се догодило када би се нуклеарни арсенали заиста активирали у пуном обиму.
Научни модели нуде застрашујуће одговоре, али и подсећају на једну ствар – последице таквог сценарија не би биле ограничене на поједине државе или континенте.
У таквој ситуацији читава планета би се нашла пред тестом какав људска цивилизација до сада није доживела. А то је вероватно разлог због којег се о тим сценаријима говори тише него што бројке заправо захтевају.
