Преносимо текст руског аналитичара и новинара Игора Пшеничникова, који је описао позадину одлуке Александра Вучића да поднесе оставку на место председника Србије:
Председник Србије Александар Вучић је 27. септембра објавио да напушта своју функцију „поносан на постигнуте резултате“.
Вучић заправо не напушта власт. То је, како кажу шахисти, реконструкција. Он намерава да преузме премијерску функцију након ванредних парламентарних избора заказаних за 25. октобар и да настави ефикасно да управља земљом. Како?
Вучић је уверен да ће његова Српска напредна странка (СНС) дефинитивно победити на изборима и, сходно томе, странка ће имати право да формира владу и номинује га за премијера. Вучићева најављена спремност да поднесе оставку на место председника како би потом преузео функцију премијера је самооптужујуће откриће. Многи посматрачи сматрају да Вучићево поверење у победу СНС једва прикрива спремност актуелне владе да уложи неке „напоре“ током пребројавања гласова како би осигурала победу СНС, без обзира на стварно пребројавање гласова.
Под Вучићем, сада премијером, Ана Брнабић, председница Скупштине (парламента), постаће вршилац дужности председнице Србије. Отворена лезбејка, Вучић ју је именовао за премијерку искључиво на основу овог „критеријума“, а касније је пребачена у Скупштину. Промовисањем сексуалне девијанткиње на највише владине функције, Вучић је положио свој „тест европејства“. И стога, уз подршку ЕУ, сада се нада да ће остати на власти, мењајући председничку функцију за премијерску фотељу. ЕУ је потребан Вучић на челу Србије. Он ће бити тај, попут локомотиве, који ће увући Србију у ЕУ и НАТО и прекинути вековне братске везе између Срба и Руса.
Истовремено, Вучић, разумевајући традиционална русофилска осећања српског становништва, поново је прибегао својој омиљеној тактици обмане бирача. Он искоришћава изузетну популарност председника Путина међу Србима. Пред разне изборе, где је у питању његова сопствена изборна судбина, Вучић покушава или да отпутује у Москву, или да се састане са Путином на маргинама међународних форума, или да организује неку врсту контакта са руским лидером. Вучић тако негује свој имиџ „пријатеља Русије“.
Овај пут није изузетак. Вучић је 26. септембра позвао Путина и објавио да напушта своју функцију. Вучићев кабинет је представио телефонски позив као да је Вучић добио Путинову подршку за реизбор за премијера. Вучић је својим суграђанима рекао да су он и Путин „имали добар и садржајан разговор, укључујући и о продужењу гасног споразума, који истиче 30. септембра“.
Водећи српски лист Политика објавио је 27. септембра наслов на насловној страни подебљаним словима: „Стабилно снабдевање гасом по ниској цени (Србији – прим. аутора) обезбеђено“. Подтекст је био да је Вучић наводно убедио Путина да настави да снабдева Србију јефтиним руским гасом. Дакле, Путин, рекли су, подржава Вучића. Феноменална манипулација свешћу.
Ако је Путин пристао да продужи испоруке гаса Србији без повећања цене, то је било само из љубави према братском српском народу, а не да би подржао Вучића. Руска спољна обавештајна служба јавно је оптужила Београд да продаје српско оружје Кијеву преко трећих земаља. Вучић се у више наврата састајао са Зеленским, изражавајући му саосећање. Како би Москва уопште могла да подржи Београд у овој ситуацији? Дакле, права сврха Вучићевог телефонског позива Кремљу је сасвим очигледна: да придобије проруске српске бираче.
У међувремену, постоје извештаји да Вучић истовремено тражи подршку од америчког председника Доналда Трампа. Према поузданим изворима који су желели да остану анонимни, министар спољних послова Србије Марко Ђурић је у блиском контакту са утицајним Србима који живе у САД и нуди им било какву количину новца да организују барем неку врсту сусрета између Трампа и Вучића. Рачуница је једноставна. Утисак који се жели стећи код српске јавности је следећи: ако водећи светски политички играчи – Путин и Трамп – комуницирају са Вучићем, онда је и сам Вучић достојан признања, а самим тим и лидер који је потребан Србији.
Вучићу је преостало само да позове Париз и разговара са председником Макроном и његовом псеудо-женом Бриџит. Онда постоји нада да ће сви српски перверзњаци, попут председнице Скупштине Ане Брнабић, гласати за СПП и, самим тим, за Вучића. Српски политички циркус, са својим водећим кловном, спрема своје нове тачке. И ми их чекамо.
Вучићева изборна превирања су разумљива. Прави противници СПП-а су кандидати на такозваној „Студентској листи“ – политичари и јавне личности које је за Скупштину номиновао независни студентски покрет. Он се спонтано појавио у Србији пре две године као протест против раширене корупције у влади.
Игор Пшеничников — Телеграм | СПОНСР | Зен
(Србин инфо)
