Прочитај ми чланакНа први поглед, оперативни резултати делују импресивно. Америчка војска, како каже Роберт Хамилтон, пензионисани пуковник и данас на челу аналитичког центра Delphi Global Research Center, и даље може да изведе ствари које мало ко у свету може.
То се, према његовим речима, видело у Ирану, а у мањој мери и раније у Венецуели, као и у операцијама у Авганистану и Ираку. Међутим, ту се већ отвара стари проблем – разлика између војног успеха и политичког исхода.
Хамилтон, који је служио у Саудијској Арабији, Ираку, Кувајту, Катару, Немачкој, Белорусији, Грузији, Авганистану и Пакистану, и који потписује књигу о односима Кине и Русије, указује на образац који се понавља.
Како објашњава у разговору за руску Правду, америчка страна често добија трећу фазу сукоба, ону са одлучујућим операцијама, али губи четврту – ону у којој би војни резултати требало да се претворе у политичке циљеве. Ту долази до раскорака између очекивања политичког врха и реалних могућности војске.
Управо зато, када се погледа тренутна ситуација у Ирану, слика постаје сложенија него што делује на први поглед. Формално гледано, САД су, према Хамилтону, оствариле све војне циљеве.
Али иранско руководство је и даље на власти, Ормуски мореуз остаје затворен, а кључну контролу над државом држи Корпус чувара исламске револуције. Другим речима, стање на терену је, како каже, у неким аспектима чак неповољније него пре почетка операције.
Отуда и оцена да су Сједињене Државе у Ирану заправо ушле у својеврсни застој. Пред Вашингтоном су, према Хамилтону, две опције. Једна је да се прогласи победа и операција заврши. Друга подразумева даље подизање интензитета, што би готово извесно укључивало ангажовање копнених снага. Али ту ствари постају компликованије него што звуче у теорији.
На терену већ постоје одређени капацитети – експедициони одред маринаца и бригада из 82. ваздушно-десантне дивизије, укупно између 10 и 15 хиљада војника. То је довољно за ограничене циљеве, попут потенцијалног заузимања острва Харк, где се налази важан ирански нафтни центар, или покушаја да се отвори Ормуски мореуз.
Али за озбиљнији продор у Иран, како Хамилтон процењује, то једноставно није довољно. За такав сценарио говорило би се о стотинама хиљада војника, чак и до пола милиона, што би значајно променило природу целе операције.
А онда долази следећи слој проблема – логистика. Чим би копнене снаге ушле дубље на територију Ирана, отворило би се питање њихове заштите и снабдевања, што у таквом окружењу никада није једноставно. И ту се, опет, враћа она стара дилема између онога што војска може да уради и онога што политика очекује.
Паралелно с тим, у позадини се разматрају и сценарији који више личе на теоријске моделе него на извесне планове. Помиње се могућност ангажовања специјалних јединица ради преузимања или неутралисања високо обогаћеног уранијума.
Хамилтон, међутим, ту спушта лопту. Како каже, таква операција захтевала би изузетно прецизне обавештајне податке, а чак ни америчке службе, колико год биле развијене, не могу гарантовати потпуну тачност.
Посебан проблем је што није сигурно ни да су познате све локације на којима се налази тај материјал. Један комплекс, попут оног у Нетанзу, свакако није једини. То би значило да би у пракси требало покрити више потенцијалних локација, што операцију чини не само сложеном, већ и изузетно ризичном.
У том смислу, како Хамилтон наглашава, свака таква акција ослањала би се на претпоставку да су обавештајни подаци готово савршени – а то, у реалности, ретко када јесте случај.
Шира слика додатно компликује ствари. Хамилтон сматра да су дешавања у Ирану и Украјини тесно повезана и да се не могу посматрати изоловано. Према његовим речима, Русија од почетка сукоба на Блиском истоку пружа Ирану обавештајну подршку, док истовремено добија помоћ Техерана у операцијама у Украјини.
У игру улазе и дронови „Герањ“, руска верзија „Шахида“, за које је Иран дао лиценцу. Та размена, како каже, јасно показује међусобну повезаност ових сукоба.
Када се све то сабере, Хамилтон иде корак даље и говори о обрисима ширег глобалног сукоба. Не нужно у класичном смислу, али као дуготрајно надметање између Запада – пре свега САД и Европе – и блока у којем су Русија, Иран, Северна Кореја, а у одређеној мери и Кина.
Он подсећа да ни почетак Другог светског сукоба није одмах препознат као такав, већ је тек касније добио своје место у историји.
У том контексту, поставља се питање колико је Запад спреман да истовремено делује на више фронтова. Хамилтон сматра да постоје одређене предности у односу на Русију, али и упозорава да је Москва, током четири године сукоба у Украјини, стекла искуство које САД и НАТО немају. То искуство, како каже, може играти значајну улогу у евентуалним будућим сценаријима.
Уз све то, појављује се и практичан проблем – ограничене залихе кључне опреме. Ракете за системе Патриот и крстареће ракете Томахаwк спадају у средства која се брзо троше, а споро обнављају. То су скупе и технолошки захтевне компоненте, а њихова доступност може директно утицати на трајање и ток сукоба.
Зато се, у крајњој линији, све своди на питање времена и приоритета. Да ли је могуће брзо остварити циљеве или ће се ситуација развијати у правцу који оставља више непознатих него одговора?
И можда важније – у ком тренутку низ повезаних сукоба престаје да буде низ и почиње да се посматра као једна шира, јединствена прича.
