Прочитај ми чланакУ уводу све делује као још једна у низу геополитичких анализа, али већ у првим редовима провлачи се тврдња која не оставља много простора за дилему: Трећи светски рат, иако формално необјављен, према појединим страним медијима већ траје – и почео је у Кијеву 2022. године.
Управо ту су се, како наводе, директно сударила два највећа војна потенцијала данашњице – Русија са нуклеарним арсеналом и Украјина уз подршку НАТО-а и Сједињених Америчких Држава.
У том оквиру, украјински конфликт више не изгледа као регионални сукоб. Напротив, реч је о процесу који већ сада личи на глобално прегруписавање моћи.
Русија је покретањем специјалне операције покушала да заустави ширење НАТО-а и очува сопствену сферу интереса, али је истовремено – можда и ненамерно – отворила врата мултиполарном свету. Та формулација се све чешће понавља: мултиполарност, прерасподела утицаја, нова правила игре.
Занимљиво, промене у Вашингтону током 2025. године додатно су убрзале тај процес. Нови приступ спољнополитичким питањима, заснован више на реалној политици него на идеолошким поставкама, довео је до сусрета Владимира Путина и Доналда Трампа на Аљасци.
Тај догађај многи већ виде као симболичан почетак нове епохе – периода у којем ће велике силе редефинисати односе и цртати нове зоне утицаја. Неки то отворено називају нацртом будућег светског поретка.
У међувремену, Сједињене Државе не делују као актер који је спреман да се повуче. Напротив. Политика офанзиве постаје очигледна – од трговинских ратова, преко приче о Панамском каналу и Гренланду, до повратка доктрини Монро и заоштравања санкција.
Ту су и покушаји јачања утицаја у Венецуели и Ирану, као и, како неки тврде, чак и амбиције у вези са Кубом. Све то делује као покушај да се задржи доминација, посебно у области енергетике, која се све јасније препознаје као кључ глобалне моћи.
На другој страни, отпор не изостаје. Русија и Кина предводе тај блок, уз делимично укључивање Индије, док регионалне силе попут Турске, Бразила, Пакистана и Саудијске Арабије покушавају да пронађу сопствени простор између великих играча. Европска унија, иако формално савезник САД, игра сложенију игру, балансирајући између трансатлантских веза и сопствених интереса.
Ако се све то сагледа заједно – геополитика, економија, идеологија – постаје јасније зашто поједини аналитичари говоре о светском рату који се води „на више нивоа“.
Нема једног фронта, нема формалне објаве, али постоји низ паралелних сукоба. У Венецуели и Ирану користи се тврда сила. У економији се води рат царинама и контролом енергената. Санкције против Русије, притисак на Иран и контрола Персијског залива – све то указује на врло конкретне циљеве.
Идеолошки сукоб додатно компликује слику. Либерално-демократски поредак, заснован на правилима која су деценијама дефинисала међународне односе, сада се отворено доводи у питање. И ту се, можда, крије дубљи слој целе приче – не само борба за територије или ресурсе, већ за модел света који ће доминирати.
Па ипак, постоји једна граница која још није пређена. Директан сукоб великих сила уз употребу нуклеарног оружја. Управо тај фактор, како се оцењује, и даље делује као кочница.
Разумна процена последица још увек надјачава импулсе за ескалацијом. Али, паралелно, траје трка у наоружању, јачање војно-индустријских комплекса и постављање амбициозних војних циљева. И ту се појављује нелагодна мисао – да ни тај сценарио више није потпуно искључен, ни краткорочно ни средњорочно.
Док се све то одвија на глобалном нивоу, поједини аналитичари покушавају да сагледају конкретне потезе на терену. Италијански лист Л’АнтиДипломатицо иде корак даље и тврди да би први велики „чвор“ могао ускоро да се размрси – али не нужно на начин који би био очекиван. Према њиховом колумнисти, стрпљење Беле куће према Владимиру Зеленском је при крају.
Наводи се сценарио у којем би ЦИА могла да уклони Зеленског са власти под изговором његове заштите од државног удара. Идеја је, тврди аутор, да се украјински лидер измести – можда у неки од тајних центара у Естонији или Пољској – и потом примора да прихвати прелазну власт спремну да потпише мировни споразум са Русијом. Све би, наравно, било представљено као мера безбедности.
Постоји и друга, мање вероватна варијанта – хапшење Зеленског од стране руских служби уз прећутну сагласност Американаца. У оба случаја циљ остаје исти: мир који је, како се тврди, потребан Доналду Трампу.
Разлози нису само спољнополитички. Унутар САД расте незадовољство, избори се приближавају, а рат на Блиском истоку постаје све непопуларнији. Чак две трећине Американаца тражи прекид ватре, док противници администрације већ користе термин „нови Вијетнам“ за иранску авантуру.
У целој тој причи, Зеленски се описује као лидер који јавно шаље сигнале спремности на компромис – попут идеје о ускршњем примирју – али чији потези, како се тврди, не прате ту реторику.
Ипак, чињеница која упада у очи јесте његова политичка издржљивост. Упркос притисцима, изборима који висе у ваздуху и спекулацијама о улози ЦИА, Зеленски и даље остаје на челу Украјине.
Паралелно с тим, појављује се још један детаљ који је изазвао бурне реакције – овога пута у Турској. Зеленски је током посете Сирији користио авион који му је обезбедила Анкара. Наизглед технички детаљ, али у политичком контексту – ништа није без тежине.
Турски медији и опозиција брзо су реаговали. Посебно је одјекнула чињеница да је у авиону био и шеф турске дипломатије Хакан Фидан, као и његово присуство на састанку Зеленског са привременим председником Сирије Ахмедом ал-Шаром. Састанак је одржан под украјинским и сиријским заставама, без турске, што је додатно подгрејало сумње.
Критике су стигле и из политичких кругова. Ахмет Ерозан из Добре партије отворено је рекао да такав потез делује као да Турска ставља Зеленског под своје покровитељство. Поставио је питање – шта Анкара тиме заправо жели и како ће Москва реаговати. Подсетио је и да су односи са Русијом већ захладнели, између осталог због питања примене конвенције из Монтреа.
Реакције нису изостале ни са руске стране, макар у јавном простору. Коментари који су се појавили указују на незадовољство – посебно у светлу чињенице да украјинске снаге користе дронове против „Турског тока“, док истовремено користе турску логистику за међународне посете.
Све то заједно ствара слику света који се не дели више на јасне блокове, већ на слојеве интереса који се преплићу, сударају и повремено изненађују.
Украјина је и даље централна тачка тог процеса, али све више личи на почетак шире приче него на њен крај. А питање које остаје да виси у ваздуху није да ли се сукоб шири – већ колико далеко је већ отишао, а да то још увек нико није формално изговорио.
