Прочитај ми чланакУ оптицају је све више тврдњи да је глобални сукоб већ у току, макар у својој раној, тешко ухватљивој фази. Неки ће рећи да је то преурањено, други да је очигледно.
Ако се, макар привремено, прихвати та претпоставка, отвара се простор за хладнији поглед на оно што се заправо мења у дубини међународних односа.
На терену, међутим, ствари не изгледају као у старим уџбеницима геополитике. Први озбиљан фронт који се најчешће помиње јесте Украјина. Ту се, како се тврди, судар није појавио јуче.
Његови корени сежу још у време администрације Барака Обаме, када су неоконзервативни кругови, уз снажан утицај глобалистичких структура, почели да гурају сукоб који Русију види не само као препреку већ и као идеолошки изазов.
Доналд Трамп је тај конфликт затекао, не нарочито одушевљен, јер је реч о нуклеарној сили са конзервативним погледима који му нису нужно страни. Ипак, чињеница остаје – Москва одбија да прихвати улогу подређеног актера и инсистира на сопственом суверенитету.
Вашингтон, с друге стране, наставља подршку Кијеву, иако све више препушта оперативни терет европским НАТО државама.
Ако се поглед пребаци даље, друга линија напетости налази се у западној хемисфери. Ту се помињу акције против Венецуеле, укључујући хапшење Николаса Мадура, као и притисци на Кубу и операције против криминалних структура у Мексику, Колумбији и Еквадору.
У збиру, слика личи на шири обрачун са регионом који показује знаке непослушности према америчком утицају.
Трећи, можда и најексплозивнији правац, јесте Блиски исток. Ту се говори о израелско-америчком нападу на Иран, уз истовремене операције у Гази, Либану и Јемену. Регион се поново прецртава, а последице се шире далеко изван граница појединачних држава. У таквом распореду, Запад фактички делује на више тачака истовремено – против Русије, делова исламског света и Латинске Америке.
У позадини свега тога, старо питање суверенитета поново избија на површину. Некадашњи Вестфалски модел, на којем су грађене и Уједињене нације, формално признаје једнакост држава. У пракси, међутим, већ деценијама то изгледа другачије.
Још тридесетих година прошлог века, реалну моћ су имале тек три идеолошке силе: капиталистички Запад, комунистички Совјетски Савез и силе Осовине.
После Другог светског рата нестао је само један од тих стубова, док су преостала два наставила да шире свој утицај. Државе су биле номинално суверене, али суштински везане за Москву или Вашингтон.
Распад Варшавског пакта и Совјетског Савеза променио је распоред, али не и логику. Један центар моћи остао је без противтеже, а међународне институције постале су, како неки тврде, само формални оквир за доминацију.
Деведесетих се већ говорило о потреби да се међународно право прилагоди новој реалности – или кроз идеју глобалне управе, како је замишљао Френсис Фукујама, или кроз отворену хегемонију Запада. Европске земље су у том периоду део свог суверенитета пребациле на Европску унију, док су друге државе биле подстицане да крену сличним путем.
Али почетком 21. века појављује се другачији импулс. Русија и Кина почињу да инсистирају на враћању реалног суверенитета.
Та идеја се шири и добија институционални облик кроз БРИКС, где се помињу и друге потенцијалне цивилизацијске целине – Индија, исламски свет, Африка, Латинска Америка. У том тренутку долази до судара два концепта: униполарног и мултиполарног света.
Занимљиво је како се у тој причи уклапа други мандат Доналда Трампа од 2024. године. Његова почетна реторика – критика глобализма, дистанца према интервенционизму, нагласак на унутрашње проблеме САД – деловала је као наговештај прихватања мултиполарности.
Међутим, врло брзо долази до заокрета. Администрација се приближава неоконзервативним ставовима, подржава операције у Гази, наставља сарадњу са Кијевом, појачава притиске у Латинској Америци и улази у директан сукоб са Ираном, укључујући елиминацију политичког руководства те земље.
У таквом распореду, Вашингтон се понаша као једини стварни носилац суверенитета, често без ослањања на постојеће међународне норме.
Ратови, промене режима и операције широм света постају инструменти те политике. Истовремено, отвара се питање Пацифика, где се очекује даљи раст напетости са Кином.
На другој страни, мултиполарни блок делује неуједначено. Русија је већ директно укључена у сукоб у Украјини, Кина избегава отворену конфронтацију, док је исламски свет подељен.
Иран заузима најтврђу линију, али ни тамо не постоји потпуна слика ширег конфликта. Латинска Америка је разломљена између различитих политичких праваца, Африка показује знаке приближавања мултиполарности, али без јасне координације. Индија балансира између сопствених интереса и веза са Западом.
У целини гледано, западне силе, упркос унутрашњим разликама између глобалиста и неоконзервативаца, делују организованије и са јаснијим циљевима. Супротни блок, иако потенцијално снажан, још увек тражи заједнички језик и темпо деловања.
И ту се можда крије кључна неизвесност. Ако је заиста реч о сукобу два модела света, питање није само ко има више ресурса или савезника, већ ко ће успети да своје идеје претвори у одрживу структуру. Јер историја показује – распореди моћи се мењају, али начин на који се те промене обликују често одлучује о свему осталом.
