Последњих дана сведоци смо да се једна студија из Енглеске представља као коначан доказ да је свака расправа о ХПВ вакцинацији завршена. Ко год постави било какво питање о методологији, ограничењима или тумачењу резултата, одмах се проглашава за човека који је против науке. Међутим, ако науку схватамо озбиљно, онда управо морамо да радимо супротно – да читамо студије, да анализирамо како су настале и да разликујемо оно што је директно измерено од онога што је накнадно процењено.
Када се мало дубље уђе у сам рад, прво што треба разумети јесте да ова студија није рандомизовано клиничко испитивање. То није онај тип студије у којем истраживачи имају две групе људи, једну која је примила одређену интервенцију и другу која је није примила, па онда директно упоређују исходе. Уместо тога, аутори су узели податке о смртности од рака грлића материце у Енглеској током више деценија и покушали да процене колики део промена које виде може бити повезан са увођењем ХПВ вакцинације.
Да би обичан човек разумео шта то значи, најбоље је употребити један једноставан пример. Замислите да неки град има велики проблем са саобраћајним несрећама. Током наредних двадесет година градске власти ураде више ствари истовремено. Изграде нове и безбедније путеве, прошире раскрснице, поставе бољу сигнализацију, уведу више саобраћајне полиције на улицама, аутомобили који се продају постану технолошки напреднији и добију боље кочнице, ваздушне јастуке и системе за стабилност возила. После свега тога, град постави и сигурносне камере на раскрснице. Неколико година касније број саобраћајних несрећа значајно падне.
Сада замислите да неко дође и каже: „Ево доказа да су сигурносне камере заслужне за смањење броја несрећа.“ Да ли је могуће да су камере помогле? Наравно да јесте. Али да ли је научно коректно занемарити нове путеве, модерније аутомобиле, бољу сигнализацију и веће присуство полиције? Није. Управо је то суштина проблема са тумачењем ове студије.
Рак грлића материце у Енглеској није почео да нестаје 2008. године када је уведена ХПВ вакцинација. Смртност од ове болести падала је деценијама пре тога. Један од најважнијих догађаја био је увођење организованог националног скрининг програма 1988. године. Захваљујући редовним прегледима, преканцерозне промене су откриване раније, лечење је започињало на време и број смртних исхода је драматично опадао. Када се то има у виду, поставља се легитимно научно питање: колики део каснијег пада смртности припада вакцинацији, а колики део свим осталим факторима који су већ деценијама деловали?
Управо ту долазимо до методологије саме студије. Аутори нису имали индивидуалне податке за сваку жену. Нису за сваку особу знали да ли је примила вакцину, колико доза је примила, које је факторе ризика имала током живота, какве су јој биле животне навике и да ли је редовно ишла на скрининг. Због тога су морали да користе статистичке моделе и претпоставке. Другим речима, они нису директно посматрали све оно што се догодило већ су покушали да реконструишу највероватнији сценарио.
Зато ми се чини да је најбоља паралела управо разлика између снимка са сигурносне камере и форензичке реконструкције. Ако имате снимак, онда директно видите догађај. Ако снимак не постоји, форензичари анализирају трагове, мере растојања, гледају оштећења и на основу тога закључују шта се највероватније догодило. То може бити врло квалитетна реконструкција, али реконструкција ипак није исто што и директно посматрање. Управо је то оно што многи медији прећуткују када ову студију представљају као коначан доказ.
Посебно је занимљиво што сами аутори у делу о ограничењима признају да нису имали све податке које би идеално желели да имају. Они су морали да праве претпоставке о невакцинисаним групама, морали су да моделирају такозвани херд еффецт, односно ефекат колективне заштите, и морали су да процењују шта би се догодило у свету у ком вакцинација није уведена. Али нико не може стварно да види тај алтернативни свет. Он постоји само у математичком моделу.
Када је реч о ауторима студије, важно је поменути и декларацију интереса. У њој се наводи да је један од водећих аутора, Петер Сасиени, учествовао у истраживањима која су била подржана грантовима повезаним са ХПВ вакцинама, као и у пројектима чији је циљ био повећање обухвата вакцинацијом. То само по себи не доказује да је студија нетачна нити доказује било какву злоупотребу. Међутим, то је информација коју научни часопис сматра довољно важном да буде јавно објављена, управо зато да би читаоци могли сами да процене да ли постоји могућност пристрасности.
Када говоримо о самој вакцини, треба знати да Гардасил 9 садржи вирусолике честице девет типова ХПВ вируса и да као адјуванс користи аморфни алуминијум-хидроксифосфат сулфат. Улога адјуванса је да појача имунолошки одговор организма. Заговорници вакцинације истичу да се алуминијумска једињења у вакцинама користе деценијама и да су регулаторне агенције процениле да су количине које се налазе у вакцинама прихватљиве.
Са друге стране, критичари указују да је алуминијум биолошки активан метал и да питања његове дугорочне безбедности, посебно код здраве деце, не би смела да буду искључена из јавне расправе. Без обзира на став који неко има, то је тема о којој је легитимно разговарати и постављати питања.
Међутим, најважније питање од свих није чак ни питање ефикасности вакцине. Најважније питање је да ли једна оваква студија може сама по себи да послужи као оправдање за увођење обавезне медицинске мере. Чак и када бисмо прихватили све њене резултате као потпуно тачне, она не анализира правне аспекте обавезне вакцинације, не анализира информисани пристанак, не анализира право родитеља да учествују у доношењу одлука о здрављу своје деце и не анализира етичке границе државне интервенције. Она се бави једним епидемиолошким питањем и ништа више од тога.
Зато је опасно када се једна опсервациона студија, која сама има своја ограничења и претпоставке, претвори у политички аргумент којим се гаси свака расправа. Наука није списак догми које се прихватају без размишљања. Наука је процес у коме се постављају питања, преиспитују модели и анализирају ограничења.
Ако је ова студија заиста толико снажна колико се тврди, онда она не треба да се плаши критичке анализе. Напротив, управо кроз критичку анализу њени резултати могу бити боље схваћени. А грађани имају право да знају не само шта пише у закључку студије, већ и како се до тог закључка дошло, које су претпоставке направљене и која су ограничења самих података на којима је све засновано.
Аутор: Нада Гладовић
Извор: Србин.инфо
