Прочитај ми чланакУ тренутку када се све чешће говори о померањима у глобалним безбедносним односима, из Москве стижу поруке које указују на убрзану динамику модернизације морнаричких капацитета.
У том оквиру, помоћник руског председника и шеф Руског поморског колегијума, Николај Патрушев изнео је низ података који осветљавају правац у којем се развија руска ратна флота.
Пре свега, пажњу је привукла информација да је успешно тестиран перспективни комплекс „Посејдон“, подводни беспосадни систем са нуклеарним енергетским погоном.
Патрушев је то навео као један од кључних технолошких искорака, без превише додатних детаља, али довољно јасно да укаже на стратешки значај овог система. У аналитичким круговима већ неко време се спекулише о потенцијалу оваквих платформи, посебно у контексту дуготрајног аутономног деловања.
Паралелно с тим, одржане су и обимне оперативне вежбе под називом „Јулијски олујни удар“. Како је наглашено, током тих активности проверавана је спремност флоте у реалним условима, а закључак је био да су снаге морнарице показале висок ниво способности за извршавање задатака у складу са својом наменом.
Такве оцене, наравно, долазе из званичних извора, али ипак дају оквир за разумевање тренутног стања.
У ширем контексту, Патрушев је подсетио да су мере које Русија предузима повезане са, како је рекао, непријатељским потезима Запада. У том одговору, посебан акценат стављен је управо на развој Ратне морнарице. Настављено је опремање флоте савременим наоружањем, војном и специјалном техником, што је, према његовим речима, приоритет у актуелној фази.
Када се погледа конкретно, у састав флоте уведен је стратешки ракетоносац „Књаз Пожарски“, заједно са још 20 бродова и борбених чамаца, као и пет помоћних пловила.
То није мала бројка, нарочито ако се узме у обзир темпо којим се овакви системи иначе уводе у оперативну употребу. Такав податак говори и о логистичкој и индустријској подлози која стоји иза целе приче.
Занимљиво је и то што се у званичним обраћањима све чешће комбинују технолошки успеси, попут „Посејдона“, са класичним показатељима снаге, као што су број нових бродова или обим вежби. То можда указује на покушај да се пошаље слојевита порука – и о иновацијама и о континуитету.
На крају, остаје отворено питање како ће се ови потези одразити на ширу безбедносну слику. Једно је сигурно: развој морнаричких капацитета поново долази у први план, а темпо којим се то дешава сугерише да наредни период неће бити лишен изненађења.
Посејдон је заправо огромно подводно беспосадно возило – нешто између торпеда и дрона – које покреће мали нуклеарни реактор, што му даје практично неограничен домет или, по неким проценама, могућност да пређе и око 10.000 километара без заустављања.
Креће се великом брзином, често се наводи и до око 100 чворова (близу 185 км/х), и може да иде веома дубоко, до око 1.000 метара, што га чини тешким за откривање.
Оно што га издваја јесте то што носи нуклеарну бојеву главу. Процене варирају, али се помињу снаге од неколико мегатона па чак и знатно више. Као аутономни систем, може да се лансира са подморнице и затим самостално иде ка циљу, уз могућност да избегава детекцију и класичне системе одбране.
Ако би такав систем погодио неку обалну област, последице би биле озбиљне. У анализама се наводи да је пројектован да уништи луке, инфраструктуру и приобалне градове, али и да изазове дуготрајну радиоактивну контаминацију која би онемогућила коришћење тог подручја.
Помињу се и сценарији великих морских таласа мегацунамија изазваних подводном експлозијом.
У суштини, Посејдон се не посматра само као класично оружје, већ пре као средство одвраћања – нешто што би у теорији требало да натера противника да размисли двапут пре него што уопште дође до сукоба.
