Прочитај ми чланакОд када је под наговором или по налогу америчких пријатеља раскинуо службу код Слободана Милошевића, Мило Ђукановић се годинама трудио да у Србији инсталира власт коју ће потпуно контролисати. Тек са Томиславом Николићем и Александром Вучићем 2012. то је и успео. Сага око наводног државног удара у Црној Гори 2016. најсликовитије је описала природу и суштину те везе и односа.
Сећате се: док је Мило тог 16. октобра безбрижно изашао на гласање, не знајући какав се паклени план за њега спрема, Вучићева БИА и Ђукановићев АНБ увелико су радили на лоцирању терористичке групе која је планирала да, како рече Специјални Катнић, посеје дотад невиђено крвопролиће по Црној Гори. Све доказе и сведоке које је Виши суд максимално испоштовао, од фамозног оружја, никад показаног, у језеру Газиводе, на територији, дакле, коју контролише сам Вучић, преко Паје и Синђе, до праћки и осталог ватреног оружја спремног за пуч, све то је на тацни Вучић испоручио Ђукановићу.
Била је то дирљива сторија о љубави двојице хибридних аутократа где се лако могло закључити да је Ђукановић шеф параде а Вучић његова марионета, спремна да за 24 сата драстично промени исказ и од првобитних тврдњи да је све то смејурија, да су ухапшени башибозук а не терористи или да је боље да га не вучемо за језик, већ сутрадан саопштио драматично нову верзију о припреми атентата на самог премијера Ђукановића, преносе Вијести.
Онда је три године трајао судски спор, а председник Србије и самозвани заштитник свих Срба света није зуцнуо ни реч док је његова страшна пропаганда прихватила Катнићеву оптужницу по којој оптужени нису башибозук већ превејани терористи! Са Синђом и Бранком Милић на челу.
И све тако до епилога тзв. процеса столећа – информацију о 70 година робије за оптужене од којих су већина грађани Србије, уз “петице” Мандићу и Кнежевићу, Вучићева пропагандна Бастиља, РТС, објавила је у блоку сервисних информација у 26. минуту главног Дневника.
Пола смо састављени од равнодушности а пола од злобе, каже Сарамаго. Што потврђује случај српског председника у конкретном случају. Да би поништио или покрио све оно што је доставио шефу Ђукановићу за овај судски процес, Вучић сутрадан након пресуде шаље за Мандића Владин авион у који је овај пресрећан ушао и одлетео за Ниш на неку вежбу српске војске, како би му исти тај Вучић, Ђукановићева марионета у том моменту, видао ране!
Али то није све. Врхунац лицемерја и покварености председника Србије била је Вулинова одлука, пар месеци касније, о додели некакве сабље Мандићу за његов колосални допринос Седмом батаљону. Испало је: Катнићу праћке, а Мандићу сабља.
Вучић – Милова марионета
Дуго је Вучић био Милов дужник и марионета. За његов психолошки профил било је то јако болно и фрустрирајуће. Али је јуначки трпео и носио ту улогу. Мило га је довео да влада у Србији и то је морало дебело да се плати. Вучић је у ту сврху одрадио бројне пројекте, не само државни удар.
Прво је екпресно скинуо све оптужнице најближем Ђукановићевом саборцу, Цанету Суботићу и учинио га не само слободним грађанином него и врло утицајним, посебно у српским обавештајним и бизнис круговима.
Онда је учинио све да обесмисли оптужницу против још једног Миловог стратешког партнера, Дарка Шарића, спремајући његово ослобађање и скидање анатеме краља кокаина.
Потом је увео у посао Ђукановићеве пријатеље из Емирата и новац из њихових банака кроз пројекат Београд на води. Уз то је, како већ рекох, испоручио све што треба за државни удар. А изнад свега је у читавом периоду своју огавну пропаганду од Пинка до Информера ставио на располагање Ђукановићу. Да би се на крају чак и поводом Закона о слободи вероисповијести изљубио са Милом у Тирани и рекао да је то унутрашње питање Црне Горе.
Не само на политичком већ и на приватном плану, Вучић се у дужем периоду безрезервно давао Милу, кроз контакте и пријатељства њихове браће, пословних партнера и блиских сарадника. Андреј и Ацо су постали гарант њихове везе, а Јоргованка Табаковић и Ана Ђукановић доказ да пара врти где бургија неће.
Литије и Закон о слободи вероисповести
И онда су литије све преокренуле. Десетине хиљада људи на улицама црногорских градова за Вучића су биле сигнал да је дошао моменат да скине Ђукановићев јарам с врата и да од његове марионете постане господар ситуације. У ту сврху су му добродошли рањени и погубљени лидери ДФ-а.
Колико је Мило Вучића држао у вазалном односу ништа другачије сам Вучић није третирао Мандића и Кнежевића. Док их није убрзо свео на ниво неког Горана Ракића из Северне Митровице.
Паралелно је подигнута пропагандна машина па су листом сви Вучићеви таблоиди, који су годинама имали само речи хвале за нашег Вођу, преко ноћи почели да пишу како је Мило готов. Вучић, наравно, није журио са таквим закључцима, показујући и даље респект према Ђукановићу а искаљујући бес на његове најближе сараднике. Премијера Марковића је, рецимо, у више наврата јавно понижавао називајући га чак и лажовом.
Ђукановић је на све и даље ћутао настављајући да верује да је он господар слуге Вучића. Чак ни нападна питања његове новиналете Тамаре на ту тему пре пар мјесеци нису уродила плодом – Мило је остао Вучићев спонзор и заштитник. У својој мегаломанији председник Србије је то схватио као знак немоћи па је наставио да урушава Ђукановића надајући се да ће када дође тај трен он бити главни даса.
И тако смо дочекали 30. август и пораз Ђукановића. Овог пута Вучић није звао Мила, као на неким ранијим изборима, да га спасава упозорењима да опозиција води и да му, ако нешто хитно не предузме под окриљем мрака, до краја изборног дана, оде власт. То је био још један знак да је Вучићев рок службе код Ђукановића истекао и да он не осећа било какву обавезу да помогне у спасавању некадашњег Шефа и спонзора.
Пораз Ђукановића и Вучића
Међутим, 30. августа Мило јесте изгубио, али је изгубио и Вучић. Уосталом, и сам је пре неки дан признао: уместо да нова власт дотрчи код њега у Београд и поднесе рапорт, попут Додика рецимо, они су, како се пожали, изабрали да прво посете неки други центар.
Оно што је Вучић у читавој конструкцији превидио јесу грађани Црне Горе. Посебно они који се изјашњавају као Срби или као Црногорци српског презимена, а који су у протеклих деценију и по прогона и сегрегације схватили да је од заставе и химне много важнија демократија, правда и друштво једнаких шанси за све.
Вучић се преиграо јер је повукао знак једнакости између својих марионета Мандића, Милачића, Кнежевића, Медојевића с једне и самих грађана, њихових гласача, с друге стране. Председник Србије је направио озбиљан превид не схватајући да опозициони гласачи у Црној Гори, укључујући и огроман број оних из ДФ корпуса, о Вучићу мисли исто што и о Ђукановићу. Да је незасити, корумпирани аутократа који је од Србије направио приватну државу. Милова копија, дакле.
Вучићево претенциозно наметање као заштитника Срба у Црној Гори је у суштини било нелегално и нелегитимно мешање у унутрашње ствари суседне државе. Када о томе лелече актуелна власт и њени плаћеници из региона и са локала, онда то звучи трагикомично и неубедљиво јер су сви они десетак година на разне начине билдовали “никад боље односе Србије и Црне Горе” – све док је Вучић прихватао улогу Милове марионете.
То, међутим, сада не олакшава позицију председника Србије и уколико не престане да изиграва самозваног лидера Срба из Црне Горе ускоро би могле да уследе нове и наравно неправедне критике и притисци из Европске уније. Црна Гора није ни Република Српска, ни Северна Митровица, па што председник Србије то пре схвати и престане са опасним играма, биће боље и за њега и за регион.
Такву ситуацију могла би добро да искористи демократска опозиција у Србији која би требало да буде партнер црногорске власти у грађењу демократских држава Србије с једне и Црне Горе с друге стране, као и најбољих односа два суседа. Онда би Вучићев брат Андреј могао да направи насловницу свог таблоида Ало са седећом поруком: Мило је био бољи. Умјесто што запомаже како се Амфилохијев премијер одрекао Косова. За разлику од Андрејевог брата који се спрема да га призна!
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 14, 2020
