Иако на недавним изборима нико никога није подржао нити је заједно изашао, Демократска странка Србије, Српски покрет „Двери” и Српска радикална странка су готово јединствено иступили против намера владе да склопи споразум у Бриселу који иде на штету Србије.

Премијер Ивица Дачић  је позвао све „научне и политичке институције, академску јавност, цркву и странке да заједнички сачувају народ од узалудних жртава и да се лично жртвују за одређени резултат”.

Таквог јединства у Србији, међутим, нема. Председник опозиционог ДСС-а Војислав Коштуница жртвовање за одређене резултате схвата сасвим другачије. Он је, наиме, позвао државни врх, првенствено председника Томислава Николића и потпредседника владе Александра Вучића, да подрже протесте Срба на северу Косова који се противе успостављању границе са централном Србијом.

И Српски покрет „Двери” је на протесту испред зграде владе у понедељак захтевао да се обустави издаја или распишу избори. Представник „Двери” Владан Глишић је рекао да је овај покрет с тим у вези потписао проглас ДСС-а и подржао став Светог синода СПЦ. А СРС је осудио планирано успостављање прелаза, подсећајући да је то директно кршење Устава и давање легитимитета тзв. независном Косову.

Шта заправо могу да ураде ове организације и какви могу да буду домети њиховог незадовољства?

Члан Старешинства покрета „Двери” Бошко Обрадовић каже за „Политику“ да је највећи домет читаве акције да се заједно седне за сто и договори сарадња о овој конкретној теми. На питање да ли је то могуће с обзиром на разнородне политичке идеологије, Обрадовић сматра да их сада све треба ставити у други план, јер је тема око које апсолутно нема никакве разлике очување КиМ у саставу Србије и супротстављања овако намераваном повлачењу граница са Косметом.

„У томе између ДСС-а, радикала и ’Двери’ и низа други патриотских организација, па и СПЦ, нема, чини ми се, никаквих разлика и природно би било да се такав фронт хитно направи. То би произвело значајан притисак на Владу Србије да преиспита пут којим је кренула и који ће премијери вероватно крунисати потписом на једном неовлашћеном месту и на начин иза кога не стоји ни платформа ни одлука Скупштине“, каже Обрадовић.

На питање, на који начин би те патриотске организације могле да се супротставе оваквој политици владе према Космету, Обрадовић каже да они комуницирају већ дуже време и да има предлога да се то манифестује на низ различитих начина – „од заједничке конференције за медије која би у том правцу усмерила наше активности, преко политичких скупова који би скренули пажњу јавности на оно што се дешава на административним прелазима до могућих демонстрација и заједничких уличних протеста уколико не буде одговора из владе нити заустављања тог процеса“.

Професор политичке социологије на Факултету политичких наука Зоран Стојиљковић сматра да акције ових политичких организација са становишта озбиљније дугорочне политичке стратегије не могу пружити никакву политичку алтернативу, „која има неке шансе за успех а да не доведе спољнополитичку позицију Србије у велико питање“.

Он каже да је врхунски домет оваквих иницијатива показивање солидарности и емпатије са неалбанцима на Косову, али да преко тог нивоа нема никакву дугорочну политичку тежину. „Нити може да помери власт док год су на снази шансе да само кроз преговарачки процес можемо до нечега да дођемо“, закључио је Стојиљковић.