Прочитај ми чланак
(Бранко Радун)
Србија се очигледно спрема на изборе или барем то чине политичари. Кључна чињеница политичког живота је да се од прошлих избора СНС остварио скок а ДС пад. Први су скоро удуплали подршку коју су имали на изборима када су победили, а други су скоро преполовили оно што су 2012. на изборима имали.
Сада имамо пред предизборне изборне скупштине ових странака. Код СНС је ситуација јасна – њима скупштина треба да потврди несумљив ауторитет Александра Вучића у странци и као таква да промовише и учврсти његов политички рејтинг. Дакле ништа посебно. Но у случају ДС ситуација је сасвим супротна. Овде имамо реванш меча Ђилас – Тадић у коме бивши председник жели да од садашњег направи бившег и у томе има све већу подршку јер странка континуирано слаби. Без обзира на исход ове борбе то неће бити добро за ДС јер такве политичке борбе у изборној години слабе странке.
Мали су мали али могу да пресуде
Но нама је овде занимљивија једна друга скупштина – то је изборна скупштина ДСС која исто тако улази у једну нову фазу свога деловања. Наиме ДСС је најјача мала странка и има највише шансе да опстане на политичкој сцени док су друге или испод цензуса или ту негде на граници опстанка. ДСС је странка које се једина има свој профилисан пут и једина има јасне позиције – НЕ у ЕУ, НЕ у НАТО и НЕ Бриселском споразуму. Она је у јавности доживљена као патриотска и државотворна странка но која нема значајну подршку да би могла да пресудно утиче на политички живот. Коштуница и поред свог пада рејтинга странке има имиџ озбиљног и одговорног политичара који има јасне и доследне ставове.
Истраживања показују да овакве ставове има многоструко већи део јавности но што је тих седам посто које је добила на прошлим изборима. Зашто је то тако није јадноставно одговорити. Делимично и због слабијег маркетинга, мале медијске атрактивности тих идеја и недовољне присутности у великим медијима. Постоје и унутрашњи организациони и финансијски разлози за овакав рејтинг, али је ту значајна и чињеница да је ДСС био на власти у протеклој деценији па некако не успевају да се представе као нада за Србију. Осим тога она горе наведена три НЕ имају подршку доброг дела јавности али је потребно осим што знате шта нећете да представите оно што хоћете. Данас су теме које очигледно јавност брину и интересују – незапосленост, сиромаштво и борба против корупције, па се на тим правцима може понудити нада која би привукла јавност и донела добар изборни резултат.
Ко ће од малих опстати?
Све мање странке, а најјача међу њима је ДСС, су забринуте за свој опстанак на политичкој сцени у коме се профилише једна велика странка СНС и две средње СПС и ДС. Да ли ће бити места и за мале велико је питање. Неки ће нестати са сцене, други ће се прикључити јачим играчима. ДСС је као и друге странке те величине на локалним изборима имала резултат испод цензуса или око њега. Иако је ово странка која је показала велику отпорност и жилавост на бројне кампање против ње у протеклим деценијама, ово јесте сигнал за узбуну код вођства странке.
Дубока и свеобухватна криза у којој се налази српско друштво тражи агресивнији и директнији приступ у политичком животу. Ова странка има проблем и са формулисањем својих политичких идеја тако да оне не буду толико НЕ овоме или ономе колико ДА овоме или ономе, затим са њиховим представљањем јавности која жели јасне и једноставне поруке и решења. Што се тема тиче ДСС се ограничио углавном на „Косово“ и „Устав“ који су на незанимљив и статичан начин промовисани и потенцирани у јавности. Проблем је и што обичан грађанин који би се потпуно и искрено сложио са ставовима ДСС о Косову, ЕУ и НАТО-у не види реалну алтернативу овој садашњој политици или европским интеграцијама. Стога ДСС има традиционално велике симпатије у онима круговима који себе виде као патриотске или евроскептичне али због горе наведеног углавном не добијају њихове гласове.
Артикулација незадовољства или апатија
Овакво стање у држави и странци ствара незадовољство у редовима ДСС. Постоји жеља код доброг дела функционера и чланства да се десе одређене кадровске промене и промене у начину рада странке. To се најбоље очитује преко слободнијег избора функционера странке, а пре свега потпреседника који су окосница Председништва који би могли бити освежење и коректив за постојећу политику која је очигледно неадекватна.
Но питање је да ли је странка као окоштала структура (које се после неког времена закономерно бирократизују и постану олигарсијске структуре) има снаге да се суочи са тим проблемима и да изнедри кадровске и политичке промене које би донели нову енергију и довели до позиционирања ове странке која је виђена као државотворна као значајног политичког фактора. Очигледно је да се овим путем више не може јер он води неминовно ка маргинализацији. Но ако врх странке не препозна импулсе унутарњег незадовољства и жеље за променом који долазе из њених редова или пак ако их не артикулише очигледно је да ће се та преостала енергију издувати и преовладати апатија. А апатија је друго име за пораз.
Била би штета да ДСС потоне на предстојећим парламентарним изборима. Српској политичкој сцени је потребна једна профилисана конзервативна, патриотска и евроскептична опција која би била коректив проевропској политици владе. Но како наш народ каже – кога нема без њега се може.
(Видовдан)
