(Томислав Кресовић)

Политичком животу Србије од Милошевића до данас влада политика “вође”, ”Господара”, “лидера”. Приклањање ауторитету вође је социјално психолошки феномен слабих и неразвијених демократија или кризних периода када се партије и гласачи као и јавно мнење хомогензију око политичког вође. Ако пажљиво анализирао политичке вође у Србији онда се политика и власт третирају као надметање вођа својим ауторитетом и политичком машином, односно партијом, уз подршку медија и агенција за јавно мнење и подршком бирачког тела.

Милошевић као “Вођа”

Милошевић је био први и прави политички “Вођа” Србије са јаким утицајем у јавности и међу грађанима у више периода своје владавине. Најјачи политички “лидеризам” имао је Милошевић 1990-1992. године када је СПС на првим изборима имао 197 посланика по већинском изборном систему. Милошевићева харизма је расла или опадала у зависности од динамике политичких односа у Србији или света према Србији и самом Милошевићу. Други талас Млошевићевог успеха и угледа био је од краја 1995. године после Дејтона до средине 1999. године уз осцилације после студентских протеста 1996/1997. године. Милошевић је суверено владао свим институцијама на начин да је делегирао свој ауторитет у државним и политичким телима своје странке. Пад Милошевића с власти значио је пре свега губитак подршке у својој партији међу својим саборцима и следбеннцима. Милошевићево лидерство и политичка харизма породила је још два политички јака лидера Вука Драшковића и др. Војислава Шешеља који су били пратиоци, свако на свој начин Милошевићевог политичког ауторитета.

Практичари и популисти у власти

Након петог октобра 2000.године Слободан Милошевић после 14 година власти у партији и држави Србији и СРЈ постаје политички губитник са видним одрицањем од његове личности и политике, како у бирачком телу, тако и у СПС. На политичкој сцени остаје др Војислав Шешељ као “усамљени јахач” са све мање шансе за политичку будућност, као и лидер СПО Вук Драшковић који је поражен од политике Коштунице и Зорана Ђинђића. Коштуница по свом политичком профилу је био и остао политичар кабинета са скромном личном харизмом српског националног демократе. Нову енергију у политички живот унео је хиперактивни др. Зоран Ђинђић који је на политичку сцену Србије унео реал-полиитку уз примесу радног и личног оптимизма и напора. Његова трагична смрт и сахрана марта 2003. година указала је на форме “харизматичности” и осећаја у већем делу Србије на трагичност губитка премијера Србије. Владавина др. Војислава Коштунице као премијера Србије оставила је дух политичког бирократе без јаче визије Србије и њене унутрашње модернизације. Коштуница је редак политичар који је владао као “гвоздени премијер” са мало личних емоција затворен, и склон ноћном раду међу зидинама владе и “сивим “ кабинетима.

Борис Тадић као политички сурогат

Успон лидера ДС и председника Србије Бориса Тадића од 2004-2012. године унео је после Милошевића нову полтичку харизму “лидер” система који се посебно осетио након што је 2008 године ДС са СПС држала власт. Лидер ДС Борис Тадић је у том периоду од 2008-2012. године показивао изразите форме политичке нарцисоидности, самољубивости и властољубивости што се може видети по политичкој ароганцији својих страначаких сарадника који су држали државне полуге моћи. Борис Тадић се психолошки слично понашао као Слободан Милошевић али без шире подршке међу грађанима. Два пута је побеђивао тадашњег другог човека СРС Томислава Николића 2004. и 2008.године на председничким изборима, али је од истог изгубио 2012. Године, али као лидера СНС и као народног политичара са једноставним и реалним народним говором. Томислав Николић није постао класичан “Вођа” нити је његова харизма била наглашена. Николић је добио поршку грађана својим непосредним, једноставним порукама животног карактера и Николић је разбио “шаблоне” карактеристичног и ауторитарног политичког лидерства у Србији.

Александар Вучић као “самараћински лидер”

Данас на политичкој сцени Србије израста нови политички лидер, а то је Александар Вучић председник СНС, који утемељује лични печат у феноменологији власти, али са ограниченим временом владавине највише три до четири године.Политичка “харизма” не може да траје дуго ако Србија буде била у кризи или се стање буде погоршавало. Вучић сада уза себе као први заменик има практитчног премијера и лидера СПС-а Ивицу Дачића који је искусан политичар и Вучићу у грађењу његове “харизме” даје додатни инпулс.

Лидер СПС-а Ивица Дачића вероватно је политички најрационалнији политичар са народним стилом понашања и у том смислу је сличан у другој форми са Томиславом Николићем председником Србије. Вучић у себи има, поред своје аутентичности политичких нијанси, понешто и од карактера виолентних политичара попут Милошевића, Шешеља и Тадића. Вучић нема много од карактера и особина др. Зорана Ђинђића, а чини се да је политички је храбрији од др Војислава Коштунице, који се прикривао својим кабинетом те је на неки начин мистификовао своју политичку личност. По политичкој енергији Вучићу су блиски политичари попут Дачића, Млађена Динкића или Чедомира Јовановића данас.

Вучић је изменио свој политички наступ, реторику “укротио” темперамент и суздржава изражене емоције, што се одражава на јачину политичких исхода али и стање здравља. На делу је велики успон СНС и Александра Вучића који ће током 2014. године готово сигурно освојити власт у Србији на свим нивоима, те ће до пролећа 2014. године највероватније бити премијер Србије. Само се поставља суштинско питање шта ће СНС и Вучић да раде са толиком влашћу и моћи с једне стране и са толиком бедом и сиромаштвом, корупцијом и разним притисцима који ће долазити од моћних држава у стратешкој контроли над Србијом? Како ће се та велика власт контролисати са тешким стањем у друштву?

Таква власт по правилу зна да опије и угуши оне који су на власти, јер народ и грађани траже бољи живот и промене, а не само форму власти кроз хапшења и деклеративног залагања да ће Србији бити боље до краја 2014. или 2015. године. Ако Вучић у својој владавини не уведе високи степен одговорности политичара од општине до владе, контролу трошења буџетских средстава, успехе у раду и побољашње живота грађана уз известан “самарачински дух” може да буде после великог успеха збачен с власти као политички популиста као и претходници из СПС-а, ДСС или ДС-а.

(Видовдан)

Ознаке: Вођа, популизам, Томислав Кресовић