Прочитај ми чланак
Саветујем вам да почнете вежбе на тему: Шта онај са малог екрана прича а шта стварно мисли. Окрените поглед од телевизора и слушајте. Или, још боље, искључите звук и посматрајте
Филм се сматра аудио визуелном уметношћу. То подразумева да током трајања једног кинематографског дела ми звук и слику доживљавамо као целину али се они, у суштини, одвијају сваки за себе. И не само то. Они се снимају, обрађују и монтирају потпуно одвојено. Може се, дакле, рећи да филм поседује два сасвим различита лица.
Није, наравно, одувек тако било. Понеко се сећа немих филмова а пасионирани посетиоци Кинотеке свакако ће вам набројати наслове неких заборављених бисера. Али, онда је дошао звук, прво као додатак слици, да би временом у перцепцији покретних сличица изборио себи важно место. Коначно, данас звук има подједнаку важност као слика, могуће је да развојем дигиталне технологије чак преузима превласт.
О АУТОРУ
Горан Марковић је филмски, тв и позоришни редитељ и драмски писац.
Професор је на Факултету драмских уметности у Београду и члан Европске филмске Академије у Бриселу.
Гњавим вас овим техничким подацима зато што у перцепцији филма постоји нешто чега нисмо, заправо, свесни. Наиме, слику доживљавамо пре свега као информацију, док звук делује на наше емоције. Ово звучи помало чудно, али покушајте један мали експеримент. Док траје некакав напети хорор угасите тон на вашем телевизору. Шта се догађа? Више није тако страшно, напетост нестаје са звуком. Или обратно. У истој ситуацији зажмурите и ослушкујте. Суспенсе није нестао.
На филму се често догађа да је упечатљивије оно што не видимо од оног што видимо. На пример, понашање јунака на вест о смрти блиске особе делује убедљивије када га не видимо директно, већ посредно. Уместо да снимамо анфас глумца који рони сузе много је боље да га посматрамо с леђа, или га уопште не видимо, обавештавајући се о трагици тренутка преко неке друге, често небитне особе. Исто је са напетошћу у криминалистичком филму: боље је да је опасност скривена у мраку него да је осветљена.
То је зато што најјаче емоције кријемо у себи. Када интензивно учествујемо у радњи неког филма а нисмо у могућности да јасно, сликом, сагледамо нешто што је за причу јако важно, надокнађујемо то призивајући слична осећања из себе. Слика нас држи у вези са садржајем приче али, како смо ускраћени за главну информацију, звук нам помаже да призовемо наше емоције и да их, несвесно, уплетемо у збивања са платна. Упрошћено речено, ако смрт јунака гледамо у далеком тоталу, исувише удаљени да бисмо видели детаље, онда прасак смртоносног пуцња у помоћ призива све наше болне успомене и надокнађује недостатак информације. И на очи нам натерује сузе.
Још чудније је то што ни у животу није много другачије. Док слушате саговорника не размишљате само о значењу речи које изговара већ и о интонацији, акцентима и паузама код сабеседника. Рекло би се да је то важније од оног о чему говори. Иза декларација се често крије нешто сасвим друго: шта онај који говори осећа, мисли и намерава. Нарочито шта намерава да сакрије.
Пођите од претпоставке да ваш саговорник не жели само да вам нешто саопшти већ покушава и да нешто прећути. То, наравно, не представља некакву смишљену заверу или нарочити морални прекршај. Рекао бих да је речо природном штиту којим се људи, суочени са свакодневним опасностима, повредама и недаћама, бране. На крају крајева, како би изгледао свет у коме би свако показивао мржњу, пожуду, похлепу и слична осећања? Зар плочници не би били пуни лешева оних који се нису контролисали, који нису успели да прикрију своја права осећања? Дакле, скоро сви ми једно говоримо а при томе нешто друго мислимо и осећамо. И инстинктивно то кријемо од других. То је начин на који опстаје наша цивилизација.
Тренутак када то престаје да представља безазлену појаву је онај када то чине људи на власти или они који би желели да је се домогну. Када претварање користе да би за себе извукли некакву корист. Разни осведочени националисти који глуме поборнике европског схватања људских вредности, бивши комунисти који се бусају ватреним православљем, анархисти који су постали ослонац естаблишмента или дебеовци који су се у међувремену маскирали у пословне људе. Сви нас они безочно лажу и, при томе, са тим немају било какав проблем.
У том часу саветујем да почнете вежбе на тему: Шта онај са малог екрана прича а шта стварно мисли. Окрените поглед од телевизора и слушајте. Или, још боље, искључите звук и посматрајте. Поред тога што ћете се одлично забавити, можда ћете доћи до неких сазнања о којима нисте ни сањали. Пре свега о људској бескрупулозности, похлепи и злу као таквом…
(Политика.рс)
