(Д. Марјановић)

Осврт поводом Првог Маја: Пут напред је једини спас за раднике јер док они чекају бољу судбину против њих се класни рат води сваког дана.

Први је Мај, дан међународне радничке класе, дан сећања на убијене раднике у Чикагу 1886., али пре свега дан осврта на актуелни положај радника у земљи и свету. Разлога за „прославу“ већ годинама недостаје, а нарочито ове године. Положај радника у Европи све је лошији, а на истоку континента се по ко зна који пут окреће радника против радника кроз политику.

Када су кренули највећи ударци након избијања економске кризе 2008. постојала је нада да ће се из очаја родити највећи уједињени отпор у новијој историји Европе. Он итекако постоји, можда није увек ударна вест на насловним европских медија (осим ако отпор не заврши физичким обрачуном, аи тада ретко), али се не може да оспорит да отпор расте из дана у дан.

Но, у исто време постаје очигледно како том аутентичном отпору недостају смернице, нека врста водиље која би требала положај радника да унапреди. Сво ово време било је јасно да ће то бити највећи проблем. Прогресивни идеали темеље се на томе да се креће према напред, а многи то доживљавају на начин да се мора кренути напред и када је реч о постојећим моделима који су се у историји показали неефикасни.

И у праву су! Било би сулудо заговарати раднички отпор базиран на методама које су се показале неуспешним. Пре свега ту мислимо на социјалистичке експерименте 20 – ог века на простору Источне Европе. Данас и даље говоримо о „пропасти социјализма“ у Европи, таква терминологија постала је највећа артиљерија заговаратеља капитализма и слободног тржишта.

Но, шта ако је у Европи заправо пропало нешто друго? Зар су социјализам само црвени барјаци и пароле? Шта је уопште у имену? Готово ништа. Примјера имамо и у прошлости и данас. Немачка Нацистичка странка пуним називом се звала „Национал – Социјалистичка Немачка Радничка Партија“, мада није била ни социјалистичка ни радничка. Данас пак имамо државе које у свом називају носе придјеве „демократска“, рецимо Северна Кореја се пуним именом зове “ емократска Народна Република Кореја“.

Нешто је ипак пропало крајем прошлог века у Европи, али то дефинитивно није био социјализам, бар не оно што би требало да буде социјализам, пропао је покушај кретања према социјализму који је завршио у државном капитализму и на крају се распао на сурови тржишни капитализам. Можда је теоретски бесмислено говорити о „путу према социјализму“ када се сам социјализам дефинише као „пут према комунизму“, тј бескласном друштву.

Но, можда је управо то најважнија лекција на коју бисмо се требали осврнути овог Првог Маја. Радницима Европе више него игде на свету потребан је излазак из те трауме, из лажне тврдње да је се урушио „социјализам“ јер је био неефикасан.

Ослободилачки модел социјализам није нити покушан, а када су се и јавиле такве тенденције оне су бивале брутално угушене од стране нове владајуће класе, номенклатуре која је за себе тврдила да је социјалистичка, али тај највећи корак никада није планирала да предузме. Без корака напред кренуло се у корак назад, а корака назад је свима донео капитализам и безнађе – некима инстант, а некима након периода националистичких сукоба који су имали за циљ силом отети оно мало контроле из руку радничке класе.

Данас имамо занимљиву ситуацију на простору Источне Европе где се радници жале на капитализам као на неко „окрутно ново време“ у којем се цене само грамзљивост, похлепа и друге антиљудске врлине. Иновативност? Подузетност? Јесу ли то те позитивне врлине које ће пробраним појединцима обезбедити пут до материјалног благостања? Само понекад, али ретко, пуно пре ће напредовати неиновативан игром случаја рођен у горњој класи са већим приступом капиталу.

Време јест окрутно и ниво израбљивања је огромна, али време није „нов “ – људски век је релативно кратак, но да је мало дужи многи би схватили да ово није никакво ново време, већ повратак на старо. Па и на овим просторима, капитализам је већ постојао и трагедије су биле сличне као и данас – презадуженост, израбљивање радника од стране капиталиста, избацивања на улицу, бахате банке.

Да ли је тзв. „социјализам“ 20 – ог века, односно државни капитализам, био бољи за радника? Итекако! Зато и имамо и дан данас толико носталгичара не само на простору бивше Југославије већ широм Источне Европе. То се јасно види и данас у контексту побуне становништва на истоку Украјине где на појединим скуповима црвене заставе и совјетски симболи често и доминирају над руским националним тробојницама.

Но, ако је бивши систем за радника и био бољи, није опстао нигде у Европи. Зашто? Зато јер фундаментална револуционарна логика нигде није примењена. Тешко ће масе да прихвате анархистичке идеале и постојећи систем преко ноћи заменити бескласно друштво, али ако социјализам мора постојати као „прелазни период“, он мора бити имплементиран на начин да повратак на старо постане немогућ. То се не чини заставама, паролама, споменицима и бесконачном „револуционарном“ литературом – само је један корак битан и само он може закочити све облике ревизионизма: радничко преузимање контроле над средствима производње.

Они који се најеже од помена теорије „диктатуре пролетаријата“ нека ју слободно назову „радници одлучују без газди“ ако хоће, јер ради се управо о томе. Хијерархија у погону, корпорацији, обрту, канцеларији или фабрици је једна ствар, постојање горње класе која убире профит од рада људи испод је нешто сасвим друго.

Радници имају сво знање, иновативност и способност сами управљати ониме чиме већ и управљају. Они и само они, а не којекакви партијски органи или централистичка власт. Када би радници сами држали судбину у својим рукама бранили би је животом и никада се не би више поновиле оне познате изреке „не могу они мене тако мало да плате колико ја могу мало радити“.

Наравно да смо далеко од таквог решења које је у својој суштини екстремно једноставно. Али зашто смо толико далеко? Зато јер је то утопија? Не, већ зато јер о томе уопште не разговарамо. Радници троше дане и дане питајући се „шта да радимо?“, Уместо да са својим друговима и другарицама почну отворено да разговара о могућностима, јер што када „вода дође до грла“? Хоћете ли се повући из света? Тражити срећу негде далеко? Гледати ћете како спасити себе и своје најближе?

Сви би се вољели спасе, нико се мирно не пушта трагедији, па опет сваког дана сведочимо како целе породице завршавају на улицама, како радници преживљавају од канте смећа до канте смећа. Појединачног спаса нема, то је права утопија, а не приче о ослобођењу од угњетавања.

Нови избори увек долазе, ускоро ће избори за Европски Парламент. Изгледа како су радници непоправљиви оптимисти, увек се потајно надају да ће неки нови заокрет ситуацију променити на боље. Шта су добили од европских социјал – демократа? Ништа, само још већу беду, патњу и бол. Сада се спремају „казнити“ исте дајући своје гласове странкама које бране интересе крупног капитала, хоће ли их оне спасе? Нипошто! Цео политички спектар је на овај или онај начин контолиран од стране доминантног економског модела који ће постајати за радника све окрутнији.

Радници ништа неће успети док су разједињени. Ступање у разне организације такође им неће донети јединство – јединство није у имену ни у организацији, јединство је у спознаји да отпор може постојати само као колективна борба, а сваки напад на сваког радника је и напад на тај колектив.

Радничка класа мирује, не води класне ратове, али владајућа капиталистичка класа никада не мирује – класни рат воде сваког дана, сваког тренутка. Без престанка се ратује против радника који још увек збуњено посматрају своју трагедију, не узвраћају ударац јер нису ни свесни своје класне припадности, но она је предуслов свих потеза отпора. Као појединци који нису класно освјештени не само да не могу ништа, већ ће бити коришћени као војници против себе самих, против сопствене класе.

Колико ће још напада радници да трпе пре него узврате ударац? Колико ће још требати времена проћи пре него што постану свесни да су им решења буквално на дохват руке и када ће да доживе катарзу спознаје да је једини начин спасавање себе, својих ближњих, своје деце и свих других, преузимање контроле над сопственом судбином, тј преузимање контроле над системом који сада ради само против њих?

Широм Европе напади на радника ће се наставити, а тим нападима владајућа капиталистичка диктатура гура саму себе у пропаст јер спознаја и класна освјештеност сваким даном постаје неминовни исход.

Радници никада неће да прихвате нео – робовласништво као дефинитивну нову стварност, пре или касније ће одустати од наивне идеје да ће се ситуација сама од себе променити на боље, јер неће, не може, сваким даном на снази је класни рат у којем их се настоји додатно обесправити.

Данас је Први мај, дан када бисмо морали промишљати о овим темама јер оне се тичу наше колективне егзистенције. Али не само данас, већ сваког дана у години.

Пут у бољу будућност је могућ, он није заробљен у оковима бескрајног „салонско “ теоретисања. Уједињење 99% људи под класним барјаком није утопија, то знају сви елементи израбљивачког машине и зато и дан данас неуморно шире пропаганду дефетизма и безнађа, али јединство против неправде је концепт стар колико и људска свест те се сигурно неће угасити у овом тренутку.

Та шанса постоји иу најтежим временима, а што времена буду тежа и та шанса ће постајати све важнија. Времена јесу тешка, али имајмо увек у виду да нисмо у бесконачној тами без излаза, нађимо у томе разлог за борбу, нађимо у томе снагу да увек корачамо само напред, стога драге другарице и другови, од срца вам желим срећан Први Мај!

(Advance)

Ознаке: анализа, Д. Марјановић, Први мај, радничка права