(Далибор Шкорић)

Евроазијска цивилизација има могућност да поново уједини ово дегенерисано двоглаво теле поделе на левицу и десницу.

Мислиоци који су после Бољшевичке револуције у емиграциј писали о руској економској философији, као што су били Пјотр Савицки, Николај Трубецкој, Пјотр Струве и други, и чије идеје су поново актуелне за савремену руску и не само руску политику, наводили су као неопходну везу задовољавања економских потреба појединца и друштва са општим принципима морала и религије. Сматрали су да је европска “милитантна економија” директна последица европског атеизма. Западном појму бизнисмена супротстављали су руски појам “домаћина” и “личног-домаћинског” начела у привреди, који није истоветан са капиталистичким начелом.

Сматрали су да државна политика у економској сфери треба да се заснива на начелу служења појединца свом ближњем и друштву у целини, не на пружању најбољих могућности за богаћење, да капиталистички систем негира духовне основе живота из којег произилази културна декаденција савремене Европе и били углавном присталице широког државног регулисања и контроле привредног живота, а такође и присталице усвајања најважнијих привредних функција од државе. [1]

Ове идеје нису рођене као теоријске конструкције, већ препознати феномени руске економске философије у историји. Као што можемо видети, у њима као да су измешане идеје које се данас традиционално називају “десним” и “конзервативним”, као што је позивање на морал и религију у свим областима живота, па и у економији, и традиционално државно регулисање и контрола привредног живота, што се данас сматра углавном “левичарским” приступом економији. Тај пристип супротстављен је идеји “слободног тржишта”, које се налази у темељима данашњег капитализма и у којем закони понуде и потражње формирају цену на тржишту без интервенције државе.

У овом чланку ћемо се бавити управо политичким терминима створеним на Западу који немају универзалну примену и нису обавезујући за развој политике у њиховим оквирима иако су широко прихваћени и укорењени данас и, као идеолошки термини, представљају пример робовања западним идејама, које претендују на универзалност.

ЛЕВИЦА И ДЕСНИЦА

Велику штету људском роду је нанела подела на политичку левицу и десницу и још увек је наноси. Осим што је штетна, ова подела је и лажна. Подсетимо се како је настала: у време Француске револуције у тадашњем парламенту на левој страни су седеле присталице револуције, док су на десној седеле присталице краља. Шта је све од тада до данас проглашено за „левицу” и „десницу” стварно изазива чуђење.

У филозофском, вредносном и метафизичком смислу левица је оријентисана ка земаљском и хоризонтали, а десница ка вертикали. Некад ова хоризонтала и вертикала могу бити лажне, замишљене на погрешан начин и без икаквог ослонца. Овај ослонац се ничим не може доказати јер је он у вери. Ова вера може, поред вере у Бога, бити и вера у било какав други идеал. Ако народи и покрети промене веру и идеал, тиме ће се променити и њихова вертикала, та лествица узлажења ће стајати на другом месту.

Само прихватање ових појмова представља укључивање у игру са негативним почетним потенцијалом, у којој је „левица” на Западу пре 200 година одредила правила игре, термине и забележила своју прву победу, која траје до данас. „Левица” данас у српском народу, после деценија социјалистичког васпитања, има позитиван имиџ, док се само сврставање некога у „десничаре” већ доживљава као осуда, да не говоримо о „екстремним десничарима”, ма шта то значило, а не значи, наравно, ништа само по себи, већ само у односу на ефекат код слушалаца који би тај термин требало да изазове. Овде се ради о злоупотреби осећања које се буде помињањем неких појмова који на себи носе терет историје и разних погрешних и недобронамерних тумачења. Није ли у питању замка која се углавном не примећује?

Шта данас већина површно упућених људи у западној Европи сматра за десницу? То је, на пример, кад је неко против емиграната, чиме у очима „нормалних” само испада мрзитељ и расиста и утврђује заблуду да је нормално и широко оно што је у суштини левичарско, а себично и мрзитељско оно што је десничарско. У Америци постоји веровање да су десничари они који мрзе црнце, милитантни су, припадници имућнијег дела беле протестантске англосаксонске етничке групе. У Србији су „десничари” они који говоре о Српству, Косову и православљу, а „екстремни десничари” они који говоре то исто само мало више.

Учествовање у расправи између “левице” и “деснице” је као да нас неко зове да играмо утакмицу лажног првенства, по правилима игре која је сам одредио, на његовом терену, са подмићеним судијом и публиком на својој страни. Колике су ту шансе за победу?

Прави одговор на питање да ли је неко левичар или десничар је – „ниједан од понуђених одговора”, зато што је дилема у суштини лажна и злонамерна.

Ово још мање значи бити „нешто између” или припадник неког „центра”. Просто, термини су погрешни. У те појмове, који су створени са одређеним мотивима, историјски оптерећене и удаљене од свог изворног значења са теретом разних слојева који су се временом на њима залепили, немогуће је данас “упаковати” нешто здраво.

У преписци с једним Италијаном, савременим „десничарем” који је славио римске „гвоздене легије”, „силу и моћ Рима”, пошто је из свег тог „десничарског” величања Рима избијала нека хладна бездушност и суровост, питао сам га у жељи да укажем на пролазност вредности које он слави као највеће: где су сада римске гвоздене легије које славиш? Шта је од њих остало?. Прах. Одговорио је: „Ти ништа не разумеш… Рим је био пример и шаблон за стварање свих европских нација, без њега ничег не би било”.

Он је ваљда подразумевао да не само Италијани, Французи, Шпанци, Енглези и Немци већ и Срби треба према старом паганском Риму да имају неки однос захвалности као према нечему, по његовом мишљењу, „што беше у почетку” и „кроз кога је све постало што постаде”. Закључак је тужан – млади западни људи, кад им се смучи левица оличена у безбожном либерализму, материјализму, потрошачком друштву, НВО сектору, људскоправашкој идеологији, окрећу се на другу страну… Али где? Ка фанфарама које славе римске легије или ка „надчовеку-човекобогу”, ка богу-нацији, богу-држави. У недостатку отвореног пута ка Небу, они рију по земљи на коју год страну да се окрену.

Запад је своје самопоштовање базирао на спољашњим достигнућима као једином мерилу вредности. Уместо самопоштовања, као и увек у сличним случајевима, стекли су гордост, а изгубили све истините идеале. Уместо поштовања стечена гордост тражи покорност, па према народима других цивилизација код којих ту покорност не налазе наступају непријатељски као према дужницима који им нису дали нешто што им припада. Осим овога, не допушта се припадање другом систему вредности, у којем би се ова „достигнућа” сагледала из другог угла и евентуално другачије вредновала.

НАРОДНА ДЕСНИЦА И ГОСПОДСКА ЛЕВИЦА

Руски конзул у Сарајеву у 19. веку Александар Гиљфердинг у делу Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији сматрао је да је прост српски народ аристократски по схватањима и тежњама, док је је интелектуална „елита” малограђанска и површно позападњачена. Слично је писао и др Арчибалд Рајс у свом познатом делу Чујте, Срби. И, стварно, не знамо ли сви примере из своје околине, старих људи, често неписмених, који су имали неку чудну врсту господствености која је данас ретка. Ова господственост није извирала из њиховог богатства, учености, високог порекла, већ је извирала из дубоког унутрашњег осећања људског достојанства и призвања у овоме свету. Човек као Божије створење има достојанство које је безусловно, не зависи од спољашњих околности, већ од тога што он јесте такво створење таквог Творца. Ово је истина која се некад подразумевала и није морала да се претаче у речи и доказује.

Схватање традиције може бити секуларно, то јест да је она само скуп старих форми и обичаја, а може бити хришћанско схватање традиције као пројаве вечних истина у историји, које човек има потребу, па чак и обавезу, да пронађе и да их се држи, за своје добро и зато што је онда то једини истинити пут за њега.

Традиција као апсолутна вредност се не може другачије оправдати него тако да иза ње стоји Највиши Ауторитет који каже: “Ово су вечне вредности које треба тражити, следити и бранити”. Губитком истините вере и ауторитета изгубљено је и знање где треба ставити ове лествице за пењање, па су се појавили лажни десничари који су свој идеал усмерили ка „вечним вредностима” које су видели на земљи. Исто тако и левица је од вере позајмила своје идеје: идеју социјалне правде овде и сад као замену за Правду Божију, безличну „социјалну помоћ” и „хуманитарне акције” као „ефикаснију” замену за лично милосрђе, идеју окренутости ка другоме и његовим животним потребама, идеју општељудског наднационалног братства, бескласног друштва и равноправности полова од јеванђељских речи „нема више Грка и Јевреја, нема роба и слободњака, нема мушког и женског”, али је левица из тог програма избацила Бога као посредника, и резултат није братство, већ зверињак на квадрат, чији смо сведоци.

ИСУС, ЛЕВИЧАР ИЛИ ДЕСНИЧАР?

Питање је такво да морамо мало застати и не одговорити одмах… Зар није идеја милосрђа и љубави ка ближњем, хуманости, идеја коју је наследила данашња левица? Јесте. Али зар није напредовање по вертикали, вера у вечне вредности идеја деснице? Јесте. Не учи ли Хришћанство да се прво чини због другог? Није ли у науци Божијој ово једна целина?

Закључак који се намеће је да је левица прогласила врлину која је сама себи смисао без ауторитета који треба да потврди да то заиста и јесте врлина, док је десница „вертикалу” често постављала тако да води ка нечему другом а не ка Богу. То је била идеја државе, или идеја нације или просто очување друштвеног поретка какав јесте и међуљудских односа какви јесу у неком тренутку, или је десница, ако и јесте штитила хришћанске вредности, њих бранила као апстрактне појмове, не марећи превише управо за конкретног живог човека.

Постоје ли две групе вредности – „леве и десне”, или је то илузија?

Питање које дели левицу и десницу је питање вредности у човековом животу. Левица отприлике каже ово: „Брига о ономе од чега се живи, брига о ближњима и усавршавање човековог начина живота су важнији од затворености у окошталу традицију”. Десница отприлике каже ово: „Постоје вечне вредности као што су морал, религија, породица, идентитет, људско и национално достојанство, духовни идеали, које човек не би требало да заборави због бриге о приземним материјалним стварима”. Али погледајмо сад шта о томе каже Свето писмо: „Не мислите шта ћете јести и пити, већ мислите прво о Царству Божијем и правди Његовој, а остало ће вам се додати”… ”Љуби ближњег свог као самога себе и Господа Бога свим срцем, душом и снагом”. „Чините другима оно што желите да други чине вама”…

Овако можемо до у бескрај наводити цитате. И шта можемо закључити? Свето Писмо не прави поделу на левицу и десницу, већ се оба става подразумевају, с тим што је посредник и онај који свему даје вредност и смисао – сам Бог.

Ако је ово откривење вечне истине и односа човека према свету око себе, а јесте, онда се људи не могу опредељивати за једну од две групе вредности, дилема је лажна.

Ангажованост око онога што левица цени – брига о земаљским човековим потребама и потребама ближњег је инспирисана и осмишљена оним што десница цени – вером у врлину, морал и духовно узрастање којим човек напредује ка Богу. Кад је дошло до пуцања на левицу и десницу? Дошло је онда кад су људи поверовали да ове леве и десне вредности могу да постоје више или мање саме по себи.

Овде се може обема странама поставити питање, и то левици: ако Бог није ауторитет, ко може да докаже да је праведно другачије распоређивати материјална средства за живот и бринути о ближњима и борити се за „људска права”? (Ко их је дао? Ко гарантује да постоје?) Не важи ли у природи право јачег?

А десници се може поставити питање: ако Бог није ауторитет који ће гарантовати вредност ваших настојања, ка чему ви тежите, постоје ли уопште вечне вредности, морал, људско достојанство и врлина, нису ли то све апстрактни појмови који варирају од културе до културе?

БРАК ЛЕВИЦЕ И КАПИТАЛИЗМА

Данас је на Западу у већини земаља на власти нека врста левице, али какве? Познате су вође студентских протеста из 1968. године, социјалисти који су после тога били на челу војних и политичких организација које служе заштити и интересима крупног капитала. Исто као што се свашта сврстава у десницу, тако се свашта сврстава и у левицу. У западним земљама програми левице се често своде на борбу за нешто мањи порез, заштиту хомосексуалаца, изједначавање жена с мушкарцима, право на абортус и еутаназију и екологију. При томе ови левичари не искључују могућност бомбардовања неке земље, насилно смењивање политичких вођа, заузимање туђих природних ресурса и управљања њима.

Капитализам на западу као да је склопио брак с левицом и рекао: “Добро, нека буде левица, можемо да живимо заједно… Левице, имаш слободу у области традиционалног морала, ту мењај шта хоћеш само не дирај у моје интересе крупног капитала.” Или. другим речима, бави се револуцијом у свему ономе што крупном капиталу иде у корист.

Доказ да је овај брак левице и капитализма нешто стварно можемо видети ако обратимо пажњу на неке дефиниције левице из енциклопедија, које и већина људи данас подразумева, на пример:

„Левица је историјски увек била супротстављена концентрацији богатства и моћи, посебно у институционалном облику, у рукама оних који су традиционално били власници богатства и моћи. Левица се такође оштро супротставља облицима агресивног национализма, империјализма, нападачког рата, на које се гледало као на средства за унапређење интереса капитализма”… Може ли ова дефиниција данас да се одржи након серије ратова од Србије до Блиског Истока, коју су водиле западне земље са углавном левичарским владама? Па зар у смењивању непослушних режима и заузимању нафтних бушотина није било „унапређења интереса капитализма”?

Даље: „У данашње време, левица најчешће критикује економске ефекте глобализације и залаже се за фер трговину уместо слободне трговине”… Левичарске владе западних земаља критикују глобализацију и залажу се за фер трговину уместо слободне трговине?… Нисмо знали.

Даље: „Залагање за државну интервенцију, за неки облик контролисане привреде, ставља левичаре у одређену врсту сукоба са поборницима слободног тржишта и великим корпорацијама” [2]… Размислимо да ли је наша либерална левица у сукобу са великим корпорацијама? Да ли је западна либерална левица у сукобу с великим корпорацијама и да ли се противи слободном тржишту, или га заједно с овим корпорацијама уводи у земље које му се противе?

ФАЛСИФИКАТИ

У познатој књизи Александра Шмемана За живот света он убедљиво доказује да је секуларизам или посветовњачење савремене Западне цивилизације – хришћанска јерес, да он не би био могућ у култури која нема хришћанско наслеђе, зато што су народи који су се вековима васпитавали на хришћанским појмовима и вредностима, након губитка вере наставили да верују у споља и површно гледано сличне вредности.

Није ли хришћанска идеја човекове слободне воље и слободног избора присутна данас у обезбоженом облику у либерализму?

Није ли хришћанска идеја бриге за ближњег оно што је увезено у социјализам?

Нису ли идеја прогреса и идеја еволуције ( без иједног стварног доказа осим теоретских претпоставки) настале под утицајем хришћанске идеје духовног напредовања, која је након губитка вере у „унутрашње” избачена споља и постала идеја спољашњег напредовања и усавршавања начина живота и самих живих бића?

Где су ове идеје у нехришћанским друштвима – нема их као самосталних. Није се секуларизам јавио ни у исламским друштвима ни на Далеком Истоку осим као увоз са Запада.

Ако је ово тачно за секуларизам, тачно је такође и за идеје левице и деснице. Ове идеје су након слабљења хришћанске вере у људима „исцуреле” из хришћанског учења, њих уопште неби било без претходне хришћанске културе која је афирмисала у свести људи оне вредности које ће касније постати „леве” и „десне”.

Прихватање разговора у оквиру лево-десно значи прихватање нехришћанске и атеистичке почетне позиције и поделе улога, без обзира што ће се можда бранити супротни ставови. И не само то већ иза овакве поделе лежи конкретна идеологија којој борба на релацији лево-десно одговара. Грешка је само прихватање разговора, философске и политичке борбе у простору „лево или десно”.

Кад нас неко пита да ли смо левичари или десничари, то је као питање „да ли више волите да играте са црним или белим фигурама на шаховској табли?” Прави одговор би требало да буде – „нећемо да играмо ни вашим црним ни вашим белим фигурама, посебно не на вашој шаховској табли.”

“КОНЗЕРВАТИВНЕ ВРЕДНОСТИ”

У свакодневном животу се конзервирају, на пример, уметничка дела или храна, значи оно што за човека има неку вредност и што треба сачувати од пропадања. Ово тежња ка очувању вредности би требало да важи и за духовне вредности и морал за све који у њих верују. Али ми говоримо о одбрани “конзервативних вредности” у времену пошто су генерације васпитане или, боље рећи, дресиране на западној идеји прогреса, која тврди да људско друштво напредује и усавршава се увећавањем знања и да је то праволинијски узлазни процес, у времену након разних „ослободитељских” револуција међу половима, између родитеља и деце, где је опште место да сва схватања и вредности временом застаревају и да су, кад им истекне рок – „превазиђене”, те их тада замењују нове, боље. Говорити афирмативно о конзервативизму многим људима данас, нарочито младима, звучи отприлике као да неко покушава да прода устајалу воду из баре са жабокречином тврдећи да је „баш лепо што је жабокречина горе јер је требало пуно времена да се скупи, а то је доказ њене вредности”.

Појам конзервативно је још један појам као и појам левица, десница, национализам и други , чије коришћење некоме одговара. Ови појмови су обремењени историјом и искривљеним интерпретацијама. Истину је вечни противник Истине закључао у појмове које је оклеветао и тако је учинио недоступном за преношење и прихватање. Кретање у том простору доприноси да је победник у игри увек сигуран и унапред познат.

ЗАКЉУЧАК

Подела на левицу и десницу је настала губитком вере у конкретног хришћанског Бога и његову Објаву људском роду, због тога је то лажна подела и пројекат узидан у темеље западне цивилизације на којем се не може зидати другачија грађевина него више или мање онаква какву желе „архитекти” тог модерног света. Источна евроазијска цивилизација има могућност да поново уједини ово дегенерисано двоглаво теле рођено у Француској револуцији и да осмисли здравије и истинитије појмове за своју политику која би била независна од западних схватања, надзора и утицаја. Тада би улазак у овакав цивилизацијски блок омогућио да се води независна политика, да се зида државна грађевина из сопственог националног бића, а не по идеологији споља. Без тога је илузија очекивати други резултат у политичкој игри него што је владавина једине дозвољене идеологије данас  – “левичарског” светоназора удруженог с крупним капиталом, за коју су правила игре и смишљена.
_________

Упутнице:

[1] Савка А.В., д. филос. н., профессор РАНХ и ГС, Кучуков Р.А., д.э.н., профессор Финансового университета “Евроазијска концепција културе и економске философије”.

[2] Милан Кангрга: Етика (Техничка књига Загреб, 2004), Наоми Клајн: Не лого (Самиздат, 2003), Ноам Чомски: Светски поредак стари и нови (СКЦ, 1996), Карл Маркс: Капитал, Манифест комунистичке партије.

Аутор је генерални секретар Евроазијског комуникационог центра у Београду

(Наставиће се)

(Нови стандард)

Ознаке: Далибор Шкорић, десница, евроазија, левица, савремена политика