Прочитај ми чланакВучићева одлука зависи од психологије, не од политике - да ли ће победити нагон политичког самоодржања или сујета. Јер, ништа слађе тој сујети не би годило него прилика да победи све кандидате на гомили - Николића, Сашу Јанковића, Вука Јеремића, Бошка Обрадовића...
Фото: СРБИН.ИНФО – Ненад Златановић
Вучићева одлука зависи од психологије, не од политике – да ли ће победити нагон политичког самоодржања или сујета. Јер, ништа слађе тој сујети не би годило него прилика да победи све кандидате на гомили – Николића, Сашу Јанковића, Вука Јеремића, Бошка Обрадовића…
Ток за естаблишмент опсесивно важних председничких избора у Србији одредиће Томислав Николић. Као ни о Божићу, тако могуће ни сада – о Сретењу, Александар Вучић нема Николићев пристанак на мирно повлачење из трке за други мандат.
Отуда најаве да ће неизвесност бити продужена још који дан после Сретења и нови тајминг првог изборног круга – не 9. него 30. априла. Било да Николић одустане, било да одлучи да се самостално кандидује без Вучића и СНС, он први пут од 2012. када је одустао од лидерске позиције у странци држи „златну акцију“. Како ће њоме истрговати, утицаће и на власт и на опозицију, ништа мање него одлука његовог претходника Бориса Тадића да себи скрати мандат.
С тим што постоји суштинска разлика – Николићев победнички капацитет је мањи од реметилачког ризика који може да унесе. Степен тог ризика, опипљиво је показао Николићев савезник Велимир Илић објављивањем фотографије Вучићевог министра са покојним шефом криминалног клана. Непознаница је да ли је то удар на Вучића најмањег или највишег интензитета, који може да произведе, али та скала није пресудна. Она само указује да дуг историјат Николићевих и Вучићевих односа ривалства и неповерења који по правилу не доспевају у јавност, свакако не тако директно. А према индискретним причама инсајдера блиских Српској радикалној странци, Николић је једном већ политички изиграо Вучића. Та верзија настанка Српске напредне странке 2008. супротна је официјелној по којој је Николић тај који је „издао“ Војислава Шешеља. Према тим сведочењима, Вучићев задатак био је да набавља новац за Шешељеву одбрану у Хашком трибуналу, и за финансирање СРС. Радећи предано на томе Вучић је наводно, с једне стране формирао своју кадровску мрежу, а с друге своју мрежу контаката на широј међународној и финансијској сцени. Изнутра је практично од Николића потпуно преузео странку и зато је Николић одлучио да предупреди неминовни долазак Вучића на лидерско место – и први напустио СРС користећи посланички клуб као базу. Вучић није имао избора него да га следи – сетимо се, он се данима премишљао и ћутао о својој одлуци, што је на политичкој сцени тумачено Вучићевој склоношћу ка драматизацији и ријалитију. У наредне четири године Вучић је био други, иако је по заслугама сматрао да је први човек СНС, што је потом у Николићевом петогодишњем председничком мандату „натенане“ наплаћивао медијским и политичким слабљењем Николићеве позиције. Уколико је та верзија веродостојна, њих двојица су сада егал. И зато су њихови преговори тако тешки, неизвесни, пуни пробних балона и укључивања свих могућих врста притисака путем порука споредних играча као што је рецимо Ивица Дачић. Лидер социјалиста, кога је Николић, не заборавимо, јавно заштитио својим изјавама у јеку афере „Миша Банана“, сада не пропушта могућност да се закуне на верност Вучићу као кандидату, и да оспори Николићев победнички потенцијал.
У овом контексту, Вучићева одлука зависи од психологије, не од политике – да ли ће победити нагон политичког самоодржања или сујета. Јер, ништа слађе тој сујети не би годило него прилика да победи све кандидате на гомили – Николића, Сашу Јанковића, Вука Јеремића, Бошка Обрадовића… Ту је и механизам одлепљивања од реалности у који упада политичар на власти који има највећу моћ или мисли да је има. Лакше је веровати у ласкање сарадника, слику у медијима који су под контролом, савете скупих маркетиншких стручњака и „дојаве“ служби безбедности него у реалност.
А реалност је да опозициони кандидати први пут имају озбиљну прилику да уздрмају Вучићеву власт, односно да СНС добије опозицију сличне снаге као што су они некада били опозиција Демократској странци, а радикали ДОС-у. У случају да у опозицију пређе и Николић као самостални кандидат, шансе за други изборни круг против Вучића расту.
Како стоје ствари на страни опозиције? Два фаворита – Саша Јанковић и Вук Јеремић су, не треба се заваравати, кандидати естаблишмента, односно оног његовог дела који се осећа угрожено и несигурно због начина Вучићеве владавине и финансијских апетита интересне групе коју Вучић представља. Иако су различите животне доби, обојица имају сличне биографије – њихова прва запослења била су на високим државним позицијама – Јанковић у Министарству здравља, а Јеремић у Министарству одбране. Обојица су имали јаке каријере кроз институције, било невладине, међународне или државне… И обојица су се наметнула личним профилом и енергијом, при чему их је заиста тешко замислити као класичне партијске лидере. Да рецимо држе митинг на неком тргу у забитој варошици, причајући у мегафон и позивајући грађане да демонстрирају против власти. Или да позову на окупљање поред зграде старе Скупштине испред споменика Романову због изборних манипулација. Јеремић се уз то везује и за имиџ наследника старе партијске номенклатуре имајући у виду његово породично порекло, док је Јанковић предводник невладиног сектора који се први пут појављује у својству директног учесника изборног процеса.
Садашње њихове кампање нису оригиналне. Јанковићева је улепшани римејк наступа Бориса Тадића са јаче израженим проевропским отклоном и главном политичком поруком – да је битно да се знају правила игре, јер је Вучић преузимајући контролу над естаблишментом увео правило да нема правила. Јеремићева је римејк напредњачког успона – он се обраћа патриотским бирачима са искреном емоцијом да воли Србију и да је неће издати, а такав емотивни жар понекад имају само они који новац за живот зарађују далеко од Србије.
Међутим, то што је реч о кандидатима естаблишмента, не значи да они никакву промену грађанима не могу да донесу – већ и сама чињеница да ће се успоставити некаква алтернатива напредњачкој власти, значиће нешто. Али, зато би бирачи који су опозиционо опредељени морали да траже од својих кандидата да се изјасне – да ли ће Јеремић и Јанковић остати на политичкој сцени после избора или ће једноставно наћи себи друге позиције – на међународној или невладиној сцени. И опозициону бакљу препустити стрпљивом Бошку Обрадовићу, који 18 година предано ради на дизању јаке десне платформе, а за кога ради геополитички ток јачања популизма и деснице. Обрадовић ће, уколико остане при кандидатури, имати прилике да провери своју теорију о смени генерација на политичкој сцени, што ће се очитовати у томе колико ће се по гласовима приближити лидеру радикала Шешељу. Шешељево здравствено стање је непознаница, али не и то да ће он своје старе радикалске методе омаловажавања и дискредитовања политичких противника, какве смо видели недавном наступу Немање Шаровића на РТС, комбиновати са активностима на друштвеним мрежама и у ТВ ријалити програмима. Уосталом, можемо очекивати да цела кампања буде један брутални политички ријалити.
