Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
На радију,две водитељке веселих гласова, уз лаку музику која освежава на 30 степени, лаким поскочицама и смејуљећи се, спрдале су се на тему новог министра финансија. Једна од њих је, очигледно несвесна шта изговара, у знак омаловажавања додала и да је Лазар Крстић ишао са њом у гимназију.
Тема недеље је, дакле, Лазар Крстић, иако је он само повод за друге теме. Од апсолутне фасцинације и проглашавања овог тридесетогодишњака такорећи месијом, који ће Србију спасти од банкрота и подићи је из економског глиба, до невероватног омаловажавања, и пре него што је уопште слетео у Србију, то је биланс новог потеза Александра Вучића.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Судећи по коментарима из новина, Србима је и Јејл смешан, а дипломе и академска звања овде не значе ништа. Млади стручњаци су овде схватани углавном као жутокљунци, а многи вајни економски аналитичари ових дана се утркују да објасне нацији да је и оно мало програма Лазара Крстића што је обелодањено – углавном старомодно или неоствариво, те да се нико ко иоле познаје економију, финансије и Србију не би прихватио таквог посла у овом тренутку.
Омаловажавање иде дотле да га неки, уместо именом, зову „Дечко“. Уз то, многима смета и чињеница да је Крстић „доведен“ из иностранства, а о његовом програму за спасавање Србије, и његовој „мисији“, на друштвеним мрежама већ се може прочитати на стотине злурадих коментара. Александар Вучић је био у праву када је младог Крстића, пошто је прихватио понуду да постане министар финансија, скоро очински упозорио да ће бити нападан и гађан, и да мора да научи да се са тим носи.
Министар „странац“ тако је изазвао бројне расправе – текстови фасцинације неодољиво подсећају на довођење „спасиоца“ Божидара Ђелића у Ђинђићеву владу, док се у негативним коментарима помиње све – од његове младости и неискуства, до наводног „дриловања у Америци да растури и ово мало што је од Србије остало“.
Обе стране овог спектра реакција говоре о томе да Србија некако осећа да нам је догорело до ноката. Да се Србија уморила од себе саме. И они што верују у добре намере и знање младог експерта, и они што су уморни од толиких спасилаца који су овде стизали са фанфарама, сведоче о општем осећању расула и пропадања. Једни чекају месију, други са цинизмом дочекују било кога ко обећа да ће нешто да уради.
А то, више од свега, говори о нашој колективној пропасти.
Уверење да је овде немогуће било шта урадити није превасходно израз нашег незгодног менталитета – „боље је да увек типујем на лоше, јер ћу само тако увек бити пријатно изненађен“, него је пре свега резулат нашег колективног искуства. Оно што видимо око себе говори само у прилог нашем стандардном цинизму и огорчености. Што су обећања била крупнија, и бомбастичнија, то је наше разочарање животом у који смо уваљени било веће. Није зато чудно ни што у лаким радио емисијама Син Лаза постаје предмет спрдања чак и оних који од школе имају завршену само гимназију.
С друге стране, чак и ако је тачна теза да је Америка послала младог Крстића у помоћ Александру Вучићу, онда је можда на делу неки план о коме обичан грађанин не зна ништа. И деда Аврама је ономад послала Америка да заустави инфлацију и стабилизује динар. Ништа није случајно.
Било би фер да бар за почетак младом Крстићу дамо шансу, пре него што почнемо да се присећамо духовитих досетки, попут оне, да је видовити Душко Ковачевић у „Ко то тамо пева“ написао да дрљави аутобус који симболичку Србију вози од немила до недрага по гудурама и друмовима, припада фирми Крстић.
