Немам честу прилику да одем у неку од бивших југо-република, сада угледних државетина (у оне двије западне, демократско-непријатељске, забрањен ми је улазак, због чега сe поносим). Пре две недеље, отиснух се аутобусом из Н.

Сада ка горовитом Дурмитору, мојој Старој Херцеговини, данас под окупацијом Подгорице. Позваше ме у Основни суд у Жабљак. Већ четири године водим судски спор са државетином Црном Гором, да ми, на основу Закона о реституцији, врати отету дедовину (ђедовину) 1948. године. Ђед је тужио државу (да ли можете замислити, шта је тада значило тужити државу, постао је државни непријатељ, а отета непокретност му није враћена). Ја, његов унук, момнетално водим три спора против двије државе.

Кренуо сам шест дана раније, како бих се у једној колиби на катуну ослободио људи. Стигох „полумртав“ у Жабљак послије 14 сати вожње у аутобусу „Ко то тамо пева“. У продавници на станици у Жабљаку, покуповх нешто хране, кило сира, два кила кумпијера (кромпир), два хљеба и још пар ситница (знао сам да ћу се углавном хранити у природи).

Упитах неке људе да ли иду према Шавнику. Прими ме у аутомобил непознати човјек. Рече: „Да ли је много 4 Евра“. Након неких петнаестак километара, замолио сам га да стане (нови аутопут од Жабљака до Рисна иде „испод“ самог Дурмитора, његових обронака, пробијен је и тунел, тако да се до Шавника стиже за двадестетак минута).

Изашао сам из аутомобила неколико километара од катуна. Избор је пао на колибу заклоњену иза велике стијене. Скинуо сам мандал. Полице, на којима су донедавно биле калице у које је разлијевано млијеко, скупљан скоруп (кајмак) и сир, бејаху опране, кревет од дасака, омалена клупа и неколика троножаца, такође, а љесе за торове уредно сложене уз колибе. Распремих врећу за спавање, наложих ватру на огњишту и зпретах неколико кумпијера.

У ово доба године, на катуну можете видјети само неку дивљач (срну, вука зеца и разне птице). Зато сам и побјегао, да тих шест дана не сретнем опасну звијер, звану човјек. Када оду чобани и планинке почетком септембра, до маја слиједеће године, нема живе душе (катун је власништво једног богаташа који има 1000 оваца, сјави их ујесен, када се покупи љетина и покоси сијено, а и због хладних дана, зиме, када се мал затвара у стајама, има их очуваних из давних времена, грађене су од великих камених блокова, свака та „моја“ стаја у Старој Херцеговини, старија је од Конгреса Империје зла).

Дурмитор, намрштен, љут, заљубљен и љубоморан на висораван Сињајвину, коју вјековима гледа наспрам себе, а не може да јој приђе. У току љета по Сињајевини се коси, пласти, играју кола, баца камена с рамена, води љубав иза навиљака, пластова, у чечарима, а чобанице пјевају тужне – елегичне пјесме. Сјетих се да су ми Мексиканци, док сам живио у главном граду Мексика (изнад града се уздижу двије велике планине Попокатепетл и Жена која спава – Ла мухер дормида) често причали о несрећној љубави ратника Попокатепетла и принцезе Ицаксиватл.

Када се вратио из рата, затекао је своју велику љубав мртву, пресвисла је од туге, јер су је преварили да је Попокатепетл погинуо. Сахранио је на једној висоравни. Богови су њену гробницу прекрили снијегом, тако да је настала велика планина, која истински личи на силутеу жене која спава и није вулкан. Попокатепетл је остао поред њеног гроба, постао је велика вулканска планина, преварен, несрећан и љут, вјековима се свети, избацујући ужарену лаву.

Верао сам се по оближњим врлетима, брао цријемушу, гаљке, букови жир, љуштио велики слатки трн, а посебне посластице су смола са једне врсте јеле која је изванреда жвака, те узрели црвени плодови шипурака (у Србији га зову шипак, од кога се прави чај и најљепши пекмез). Умивао сам се на потоцима, пио изворску воду или љековиту из малих камених и букових удублина. Буквално, већ након првог дана, престале су све моје болести, посебно стомачне.

Уочи полсака, рекао сам режисеру Драгољубу Мутићу (упознали смо се осамдесетих година прошлога вијека у Москви, гдје је студирао и брилијантно завршио режију; само да је гледао представе у 26 класичних позоришта у Москви, затим цигански театар „Ромен“ и чудесног Кољу Сличенка, посјећивао чувени театар опере и балета (БТ), био би врхунски режисер; њему је последњих година забранио неки домаћи Хиларац, или домаћа Хилари да режира; без закона и суда одузето му је право на рад, односно да има са породицом комад хљеба), да се можда нећу вратити, да сам опсједнут жељом да негдје у врлетима Дурмитора ископам јаму и затрпати се.

Застао је, погледао ме као да режира неки позоришни комад и љутито рекао: „Чисти кичерај“. Нисам био ни храбар ни мудр да поступим као Хераклит Мрачни, који није подносио „велику многоглаву гомилу“, говорио је „да има много рђавих људи, а мало добрих“ (фраг. 104). Замрзио је људе, живио је у горама, хранио се лишћем и травама. Када му је све дојадило, затрпао се ђубретом у некој стаји и умро.

Нажалост, седмога дана, раном зором, сиђох до аутопута, пресвукох се у Жабљаку, у 11 сати сам био на суђењу, а у већ у 14 у аутобусу за Н: Сад. Зашто вас овим смарам и замарам (молим да ми опростите), зато што се не може описати шта се све десило за седам дана у црној Србији и још црњој Црној Гори (том старом државом поново владају муслимани са три освојена мандата на изборима, нови „Горски вијенац“ нико и никада више неће писати).

Такође, не може се ријечима описати тај величанствени доживљај: да не гледате РТВ канале, читате пиштољске листове, слушате којекаква лапрдања несрећница из НО, неких самозваних коментатора, аналитичара, водитеља, посебно политичких вођа, те накнадну памет понеког бившег министра, или самозваног обавјештајаца. Умјесто тога, успављивало ме је, негдје у даљини завијање вукова, а у свитај зоре будио фестивал птица.

У заблуди смо ако мислимо да су свакодневни догађаји, посебно они „ситни“, неважни. Некима су чак разанода, тако да не примјећују да поред њих тутње велики проблеми. Марифетлуци „либералног хуманизма“ су достигли свемирске размјере. Да би сте се тргли, да би сте прекинули властито лудило, потребно је да на драстичн начин, макар на тренутак (или 6 дана), раскинете однос и са људима и са временом.

Мислио сам да је у временима жутих достигнуто савршенство зла, или, да парафразирам Хераклита Мрачног, … они нису имали ни духа ни разума. Међутим, преварио сам се. На сву срећу, они су привремено пали, док не дођу, велико је питање шта даље, шта да се ради са овим владарима.

У последњем тексту сам писао да смо често преварени, да нас преваре најближи, рођена дјеца, пословни партнери, да нас и „држава“ и пријатељи покраду, да позајме новац и никада га не врате, о свакодневним политичким лажима да се и не говори, али да нас ови садашњи владари, за 100 „њихових величанствених дана“, толико преваре, једноставно нико ни у лудилу није могао да сања. Онај који то спозна, а још ако је превару осјетио на властитој кожи, пожели да се самозатрпа ђубретом.

Када их гледате, имате осјећај да једни друге јуре по Србији и Јевропи, објашњавају једни другима нешто некаквим чудним језиком, исчуђавају се, пренемажу, пријете да ће се „обрачунати са корупцијим“ чак и они који су проћардали милионе и милијарде динара и евра унесрећених становника Србије (Динкић), покрали и разбацивали се са стотинама станова, вила и кућа (као извајесна Калановић), кажу да су им животи угрожени, „убице“ их пресријећу, или држе на нишану иза сваког ћошка, њихови телефони су под „опсадом“ дрских прислушкивача (од два-три листинга праве кобилу, а Имприја нас прислишкује 24 сата).

Ако анализирате њихова свакодневна брбуцкања, нисте у стању распознати ко је Председник Србије, ко је председник Владе, а ко су министри. Сви су једнаки, све функције су згуснуте у сваком од њих, не постоји други, сви су они први, оно послије не осјећају, сматрају да су „вјечни“. Дакле, сами Бог нас је погледао и посало их да изврше Месијанско спасење, односно њихов ход и улазак у историју је Божанско провиђење.

Све прије њих је било катастрофално (и прије оних и прије оних давношњих и све од пантивијека, када је Бог створио човјека, било је катастрофално), а ми обични смртници и сиротиња раја, морамо им бити захвални и када нам један, можда најопсанији спаситељ (овај облик је одговарајући), обећа да ће за два дана, или у један понедељак саопштити нешто што ће шокирати цијелу нацију (рече, стрпите се, касним само два дана).

За кратко вријеме моје Хераклитовске бјежаније у планину, наши спаситељи су највише зла нанијели Космету, дипломатији и спољној политици (економија и унутрашња политика су „на највишем нивоу“). Боље речено, када се о тим питањима (проблемима) ради, ОНИ су „чистокрвни“ аматери (извињавам се аматерима), али су врхунски извршитељи пројектаната, владара из сјенке, лутајћих циркузаната, попут надавно залутале двије неочешљане сподобе (за сурет са Змијом утркивале су се која ће имати љепшу фризуру, подучила је њих црна удовица Олбрајтова како се у Приштини долази до награде и удовољствија).

Годинама смо „ловили“ несрећног Тадића, да ли се осмјехнуо или руковао са неким Шиптаром, сваку његову ријеч, која се односила на фантомску државу Косово, циједили као кухињску крпу, а један од спаситеља сједи, разговара, договара, једе, наздравља, са терористом, убицом, трговцем дроге. И гле чуда, за кратко вријеме, поданицима је то постало нормално. Зато и у овом тексту упозоравам да је велика опсаност ићи њиховим трагом, несвјесно им одобравати. Тај „врхунски политиколог“ нема у глави чуку да су и технички разговори у функцији политичких разговора. Он је у оба сусрета само потврдио, овјерио, добросуседке односе Србије и државе Косово.                        

Ко од Србије тражи формално признање нове државе? Нико. Чак ни оне двије неочешљане то нису тражиле, иако су двојици наших спаситеља (и свеколиком српском народу), рекле „да је Косово суверена држава“, а они су се клеберили као да су узвикнуле:„Косово је Србија“ (иначе је њихово понашање било непротоколарно, нецермонијално, недипломатско, посебно “врхунског политиколога“, када се залетио да избалави Ештонову, која је била у шоку; сјећам се прије 4 године сусрета Јермића и Гркиње, министра спољних послова, коју је тада срео први пут, насрнуо је на њу када је изашла из авиона, загрлио и почео да је цмаче, једном, два пута, три пута, несрећна жена држала је руке уз тијело, укочила се и пребледела, тиме је желио да нам биједницима поручи да само ОН може засновати такву „интиму“, као што нам је у вријеме засједања ГС ОУН поручио да су се (ћуј бан) Наташа и Мишел посетримиле, какав ђилкошки примитивизам).

И управо тај сада „врхунски тенисач“, дугогодишња дипломатска штеточина, piccolo dipomtico, чека у Њујорку као запета пушка, да овјери „акламацијом“ у ГС ОУН, независност Косова. А, формално први човјек Србије поручује да би се „пре склонио него да омогући да у Унију уђемо без Косова“. Без Уније Космет сигурно не би остао у Србији, јер је под проткторатом УН, а фактички и безбједносно је под војном окупацијом НАТО-а и КФОР-а. Док НАТО и КФОР не напусте Србију, Космет ће остати изван Србије, независно од Резолуцији 1244 СБ ОУН, која предвиђа само суштинску аутономију.

О Резолуцији 1244, још само сањају и замајавају српски народ, заведујушћији ДСС-а и један бивши министар спољних послова. Обхрван тешком болешћу, предсједавајућ ГС ОУН је толико заљубљен у себе, да сматра да би требало одмах смијенити Бан Ки Муна и њега поставити за генералног секератара. Ако се то деси, свијет ће уствари показати да ја гљивичан, да је оболио.

 На спољно-политичком плану, за тих „величанствених 100 дана“, све што су предузели, било је на штету српскаг народа. Они не знају шта су спољнополитичка питања, а шта унутрашња. Зато је погубно да Космет третирају као спољнополитичко питање, тако да спаситељи у свим приликама (не „скидају“ се са масмедија) говоре да „воде дипломатске разговоре“ са Приштином, са предсједником Змијом (да ли разговарају два пресједника или разговара председник Владе са шиптаром, држављанином Србије, терористом, који је требало да буде већ давно осуђен на смртну казну, питање је сада), те другим представницима Космета.

Чак неки Дрецун, заслијепљен функцијом посланика (када одрасло дијете узме лизалицу, велико је чудо), дречи и свакодневно лапрда како су разговори Змија-Дачић огороман успјех, а гле чуда, јавно сматра да је Змија терориста и зликовац. Слично нешто неразговјетно покушава да трабуња др Рада, као и онај шеф Канцеларије, српски Че, коме сам учинио част и посветио му, прије два мјесеца, подугачак текст.

Свјетски медији професионално и објективно (надасве терминолошки) преносе те сусрете: 1) „Srpski i kosovski premijer seli su za isti sto po prvi put od kako je Kosovo proglasilo nezavisnost sa ciljem da se smanje tenzije na zapadnom Balkanu… 2) Od kako je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. godine prvi put su se sastali srpski i kosovski premijer kako bi se poboljšali odnosi i smanjile tenzije između dve države. 3) Balkanska istraživačka mreža „BIRN“ je javila da su se srpski i kosovski premijer Ivica Dacić i Hašim Tači juče prvi put sastali u Briselu, uprkos činjenici da je za Tačijem u Beogradu izdat nalog za hapšenje“ и тд.

Како сви имају своје спољне политике, посебно оне које им ментори наложе, „врхунски политиколог“ се нешто инатио са Русима, након посјете великог Русофила Русији. Уствари, уз помоћ амбасадора Србије у Москви, извјесне Курјак (која је већ одавно требало да буде у затвору), није реализовао договор Русофила и Путина – намјерно, дакакао.

Колико је тај договор био вриједан материјално, тек ће се писати. Иначе, јавно величају односе са Русима, а уствари их, са својим западним менторима, разграћују. У својој, бахатости, нацисоидном понашању, мисле да су Руси мутави. Нису свјесни каква их освета чека., која ће се, нажалост, сручити на све нас, невине поданике.

Након било кога потеза и изјаве на спољноплитичком плану, спаситељи су некога наљутили, макар да се то радило о усташама и балијама. У нормалној земљи, министар спољних је морао у ових 100 дана извршити анализу спољне политике и поднијети, не извјештај, већ „рапорт“ у Парламенту, а послије „рапорта“ одмах, као каријерни дипломата, дипломирани правнк, као човјек са моралним кредибилитетом, поднијети оставку. Свјестан је министар колико је жалосно спосљнополитичко знање оних који су га поставили, те какви су односи Србије са многим земљама свијета, посебно са сусједним, који су, од када постоји Србија, на најнижем могућем нивоу. Односи са сусједима показују да ли нека земља има спољну политику или не.

Неке спољнополитичке промашаје, који нису „стигли“ у јавност, не наводим, јер сматрам да не би требало изнијети све на улицу, независно од тога какво мишљење имам о моменталним владарима. Такође, упозоравам да погрешна терминологија у спољнополитичкој области, оставља много веће последице по земљу од терминологије у другим областима.

О томе морају да воде рачуна, не само политичари, већ сви у јавном животу земље, посебно научни радници, аналитичари, затим ангажовани књижевници, у једну ријеч, сви културни посленици у својим областима и дјелима, који имају међународну или билтералну димензију, јер представници страних дипломатских мисија то даноноћно прате и извјештавају своје земље. Један је примјер ових дана шокантан.

Бивши предсједник СРЈ Добрица Ћосић, кога сматрам најмудријом живом српском главом, наслови књигу „Босански рат“ (није то добри Добрице био „босански рат“, Џон Шиндлер је ипак насловио своју књигу „Босански рат и терор“). Тим насловом, аболирао је све зликовце који су изазвали и водили тај рат, Муслиманску браћу, са Алијом на челу, затим Алијину „Исламску декларацију“, алахове крваве ратнике муџахедине из низа исламских земаља, усташе и Империју зла. У књизи на стотину мјеста, муслимани пише великим словом „М“. Очекујем да ће хитно промијенити наслов, те да му неко лекторише књигу.

На крају, када је ријеч о дипломатји, формални први спаситељ, онај други, те министар спољних су морали, помоћу специјалних комисија, започети реорганизацију МСП-а и ДКП-еа (о чему им пишем и што предлажем већ годинама, од Коштунице да Николић), односно мукотрпни дуги пут стварања српске дипломатије.

Умјесто тога, послужили су се преваром и преко масмедија протурили кукавичје јаје да је извршена: „Najveća čistka u istoriji srpske diplomatije. Nikolić opoziva 33 ambasadora“ (ово је наслов у једном антисрпском листу). Помоћу те лажи постигли су два циља: први, да нас излуђене патриоте увјере како темељито чисте антисрпски састав дипломатије, и други, да своје менторе документовано и дискретно увјере да неће ништа мијењати у дипломатском апрату, већ да се ради о редовним премјештајима (зато није било дреке, ни од ментора ни од домаћих непријатеља).

Дакле, не ради се о опозиву (не знају они шта значи ријеч „опозив“) тих антисрпаких амбасадора. Сви су они, или навршили 4 године службовања у иностранству, или у овој години навршавају (неки су као Батаковћ, још од пироманске петоктобарске револуције, све време били амбасадори, Грча, Канада, Француска) И умјесто да су и њих (Огњеновићке, Батаковиће, Ст. Протиће, Лазиће, Курјаке, Басарабе, Старчевиће, Висковиће, Рајковиће, Диклиће и најмање још њих тридесетак) и један повећ број других џабалебароша, Сорошовх стипендиса и не само Сорпшових, вратили и одмах процесуирали, јер су оштетили Србију, политички и материјално, они ће наставити да раде, или у земљи или у иностранству.

Настало је (што су иначе радило када се год промијенио режим, јер је дипломатски састав у Србији партијски) поново „чупање“ за рукав ко ће и гдје за амбасадора, или на неко дртго дипломатско мјесто и у коју земљу. Оно што се коси са Бечким конвенцијама и др. међународним регулама, што је вулгарно и непознато у другим земљама, јесте трка масмедија, ко ће први сазнати гдје иде Мара, а гдје Јанко, Марко, Илија… за амбасадора.

У нормалним земљама. то се објелодани тек након што је предложени будући шеф мисије, из Х земље, добио агреман. Свака земља, када јој се унапријед најављује ко ће бити амбасадор, поготово када ни агреман још није затражен, има право да пошаље протестну ноту (у конкретном случају Србији) да не да агреман, икао би га вјероватно у нормалној процедури дала, јер је то озбиљно понижавање сувренитета и угледа земље.

Уназад мјесец, два, говори се о неким кандидатима за амбасадора Србије у Русији, свезнајућем генију – психјитару Славици, o извјеснoм Ружићу, историчару Терзићу. Све аматер до аматера. У ударном ТВ дневнику јавне телевизије, пре неко вече (ко није слушао неће ми вјеровати), као трећу вијест, саопштише да се „бивши, бивши шеф БИА-е вратио у МСП и да ће водити департман за несврстане“, значи ли то да више није ДСС-овац. Враћају у дипломатију и извјесног (контроверзног) Ристића. Шаљу га за амбасадора, ни мање ни више, негу у Француску. И он је познати СПС-овац, ЈУЛ- овац, а сада у владајућој странци. Вратиће предсједник Владе све своје бивше и садашње агбабе у дипломатију.

 

(Видовдан)

Ознаке: Добрица Ћосић, Драгољуб Мутић, жути, Коља Сличенко, Косова је Србија