Прочитај ми чланакВерујем да Лукашенку највећи проблем не представљају Тихановскаја и белоруска опозиција, већ већина народа – 80% становника Белорусије говоре руски, рекао Никола Н. Живковић
Никола Н. Живковић: Ову паролу, „лучше Лукашенко, чем Сорос“, могао сам да (преко руске телевизије) прочитам на једном масовном митингу у Минску. Већина медија Запада, а и, према очекивању, српских медија, били су јасно против садашњег председника. То се видело и по томе што су 90% информација „РТС“, „Пинк“ и „Политика“ преносили из америчких, немачких и британских извора, као и што су демонстрације за Лукашенка приписали као да су за Тихановскају. Свако ко и мало разуме политичку ситуацију у Белорусији одмах је препознао ову подвалу, „Факе неwс“. Могао је лако да препозна, рецимо, по паролама које су носили демонстранти. Сем тога, разлика је и у заставама. Присталице Тихановскаје носили су бело-црвене-беле барјаке, какве су током Другог светског рата носили малобројни белоруски нацисти, савезници Немачке. Данашња државна застава Белорусије састоји се од црвене и зелене боје. Но, колико Француза, Немаца или Американаца распознају ове разлике, или знају да читају руски!
Питање: Како да се против „Факе неwс“ бори један Лукашенко, када са тим проблемом мора да се бори и председник најмоћније државе света. Трамп је, наиме, у више наврата, јавно и гласно, оптужио најутицајније медије – у САД ТВ ЦНН, новине „Њујорк тајмс“, али и британски ББЦ – да се у борби против њега већ годинама не служе објективним извештавањем и истином, већ лажима.
Никола Н. Живковић: Већ годинама се Лукашенко у Вашингтону и Бриселу назива „последњим диктатором у Европи“. Кад интересима Запада не одговара политика једне земље, редовно се служе фразама – нпр. да избори у тој земљи нису били слободни и зато и Брисел и Вашингтон уводе санкције, у овом случају Минску, као „знак подршке белоруском народу“.
Српски народ веома добро разуме ове поруке. Од године 1990. НАТО је тврдио да нема ништа против српског народа, већ је једини проблем Милошевић. И зато су, ето, морали да убију неколико хиљада српских цивила и да затрују српску земљу осиромашеним уранијумом. Када су ухапсили и убили Милошевића, видели смо да им проблем није био само председник Србије. Јер зашто и данас, када је он мртав, настоје да одузму Србији део њене територије: Косово и Метохију.
Наравно да Лукашенко све то добро зна. Уосталом, он је био једини представник стране државе који је и током злочиначког НАТО бомбардовања Србије посетио Београд.
Лукашенко је остао савршено спокојан и белоруски медији одмах су одговорили да је у недавним демонстрацијама, како у Француској према „жутим прслуцима“, тако и Америци против црначких немира, полиција била далеко бруталнија према демонстрантима, него што је то случај са његовом, белоруском полицијом.
Ове мере из Брисела и Вашингтона само ће произвести реакцију коју Запад никако није желео. Сада је већ јасно да се неће поновити догађаји из Београда 2000. године и Кијева године 2014. У оба случаја Американци су, уз помоћ својих верних савезника, пре свега Енглеза, извршили пуч и довели на власт људе који су спремни да спроводе такву политику, која пре свега одговара интересима Запада. Нарочито су на бившем совјетском пространству жива сећања и „поуке кијевског мајдана године 2014.“ („уроки майдана“). Тада су медији Запада оптужили Јануковича и полицију „Беркут“ за „ужасна насиља над мирним демонстрантима“. А заправо су извршени злочини над украјинском полицијом и демонстрантима, а које су убијали грузијски снајперисти. Неки од учесника тог злочина много година касније су признали своје злочине. У убијању невиних људи вежбали су их енглески и амерички специјалци.
Лукашенко ових дана по неколико пута разговара телефоном са Путином. Јавно је изјавио да је захвалан председнику Русије на безрезервној подршци. Да ли ће ови догађаји допринети да дође до стварне уније између Москве и Минска? Ако је до сада, барем по неким питањима, Лукашенко показивао да би желео да сарађује са Истоком и са Западом, догађаји су сада показали да то није могуће. Не може се у политици остати неутралан. Просто се таквој политици противе и Сједињене Државе и Европска унија.
Познаваоци прилика знају да је Лукашенко дуго балансирао: да не разбесни Запад, а ни Москву. Често се у Минску говорило о потреби неговања добрих односа са Бриселом и „свободной Европы“, а у истом даху би наглашавали „сближение с Москвой“. Пред саме изборе у Белорусији, Минск су посетили највиши представници САД и ЕУ. Но, ти сусрети су остали без конкретног резултата.
Данас се, пре свега, поново говори да „Белоруссия – часть русского народа, часть славян, часть Русского мира“. У Минску говоре како Тихановскаја није ништа већ „ещё один манекен“. Кловнови као Анри Леви и његови истомишљеници из Европског парламента дају подршку Тихановској. Она је у својим предизборним наступима непрестано говорила, „бежим прочь от России, ведь мы еуропэйцы“. Те пароле није прихватила већина народа. Да би Тихановској узео и тих 10% гласова – а неки говоре да је реално добила ипак више, вероватно 20% – Лукашенко је у предизборној кампањи такође употребљавао антикремљовску реторику.
Сада и сами противници Лукашенка признају да је победио, једино верују да ипак није добио изборе са 80 процената, већ је вероватније са 65 одсто.
Многи се питају: А зашто би Белоруси желели да замене ову власт оном што им нуди ЕУ и Вашингтон? Па, пред очима имају толико примера како то изгледа када постанеш „пријатељ“ САД, члан ЕУ и НАТО-а. Шта су добиле балтичке земље, Бугарска, Румунија или Хрватска? Све те земље данас имају мање становника него у време кад нису били „пријатељи Запада“. Те земље нису равноправни чланови ни ЕУ, а ни НАТО-а, већ су просто њихове колоније. А то исто су данас и Украјина и Србија. Земљу је напустило десет до двадесет процената људи и то углавном младих. У прозападном режиму Украјине и Србије живи се далеко лошије него што је то било у време „диктатора Милошевића“, или када су у Кијеву били проруски председници.
Боравио сам у Белорусији десетак дана. Први утисак о Минску: град је чист, метро савршено функционише, нигде опушка, а пластичних кеса нисам видео на тротоару. Незапосленост износи свега два одсто. О таквој ситуацији „демократски режими“ у Источној Европи могу само да сањају. Једино Чеси и Словенци имају стандард који није лошији од пре пада Берлинског зида.
Верујем да Лукашенку највећи проблем не представљају Тихановскаја и белоруска опозиција, већ већина народа те земље. Дакле, од десет милиона становника око 80% су Белоруси, 10% Руси и 3% Пољака. Но, 80% становника Белорусије говоре – руски. Неке његове изјаве, као „не хочет стоять перед Путиным на коленях“, никако нису примљене добро од већине становника. Хтео је да мало кокетира и са белоруским националистима. Настојао је да има добре односе и са Москвом и са проамеричким режимом у Кијеву. Он је то говорио не зато у што у то верује, већ што му то доноси гласове од опозиције. Поверовао је да ће таквом, антируском реториком моћи да увек добије изборе. Но, тако су мислили Милошевић, Гадафи и Јанукович. Знамо како су прошли. Тако данас говоре Ђукановић и Вучић, баш као да су браћа близанци. Требали би да се замисле над судбином Милошевића, који је све урадио да за Запад постане „кооперативан“, па ипак није могао да задовољи њихове жеље.
Једино се спасао сиријски председник Асад. Зашто? Кремљ има одговор: „Вовремя обратился к русским.“
Но, сва ова политика завршена је ових дана, после антивладиних демонстрација у Минску, када је Лукашенко, видно узбуђен, па и уплашен, позвонио Путину: „Володя, у меня тут это революция. Нужна помощь, Володя!“
И Путин није оклевао са кратким и јасним одговором. Русија неће Белорусију оставити на цедилу. Лукашенко се званично обратио за помоћ Русији. Кремљ је већ последњих година неколико пута предлагао Минску да дође до „реалне“ интеграције две земље. Лукашенко је одбијао те предлоге. Кремљ му је поручио да ће ускоро зажалити што је одбио предлог свог јединог искреног пријатеља. И ево, Лукашенко се покајао.
Колико је кривица и Москве? Зашто је Кремљ тако пасиван? Како је Русија могла да преспава Кијев 2014? Русија у другим државама нема своје „невладине организације“. Американци само у Србији имају најмање тридесетак. Кремљ разговара само са постојећим режимом, било да се ради о Србији, Украјини или Белорусији. У овом немилосрдном, криминалном свету политике, руска дипломатија се понаша као да су сви на Западу „џентлмени“.
Колико дуго ће Лукашенко моћи да се одржи на власти? Главно питање је како да поврати поверење већине народа, дакле проруских снага? Лукашенко је то поверење изгубио не само због разлога које сам претходно споменуо, већ и због приче с „вагнеровцами“. Реч је о тридесет и три грађанина Русије које је Лукашенко ухапсио и који су били оптужени да спремају државни удар. Све смо то видели – како је Ђукановић, уз помоћ Бебе Поповића и британске обавештајне службе, организовао „руски државни удар“ у Подгорици. А нешто мање скандалозно, но ипак слично, организовао је Александар Вучић, када је „открио руске агенте“ у Београду.
Ти руски „вагнеровци“ борили су се годинама као руски добровољци у Доњецку. Сада су они кренули, преко Минска, да ли у Сирију, да се боре за Асада, или у Бенгази, да се боре за маршала Хафтара Калифа? То је организовала обавештајна служба Украјине? Или је Лукашенко ухапсио те руске грађане да докаже како није човек Кремља? Али је сигурно да је тиме изгубио поверење великог дела народа у Белорусије. Како ће Лукашенко моћи да поврати то поверење? Од тога ће зависити његов опстанак на власти.
Погледајте цео разговор
