На Балкану је немогуће контролисати прошлост, јер свим великим силама је у интересу да у овом делу Европе постоје сталне поделе. Тако лакше владају. У данашњем свету царује максима „мало је лепо“. Јер, много је лакше контролисати мању територију. А контролишу пословне групе и концерни. У њима су на руководећим позицијама високи политичари, тако да је све повезано. Велике компаније су данас, у сваком случају, јаче од државне власти, која је превазиђен концепт.

Ово у разговору за „Новости“ истиче Алексис Труд, француски историчар и геополитиколог, који дотичући и садашња светска дешавања, укључујући и украјинску кризу, каже:

– Србија, у актуелном контексту, још увек може да управља својом судбином.

Студирао је словенске језике, дипломирао лингвистику и историју на Сорбони, а затим завршио последипломске студије на престижном француском Институту за политичке науке. Професор је историје и географије у француском лицеју и геополитике на факултету у Версају. Објавио је књиге „Геополитика Србије“ и „Разарање Балкана: како су разбили Југославију“. На питање кад је почео да се занима за историју Србије и Балкана, одговара:

– Још крајем осамдесетих, када сам започео студије. Већ тада је, пре рата, било занимљиво шта се дешава у бившој Југославији. Започели су економска транзиција и отварање ка Европи. Још 1988. је постојао први споразум о асоцијацији Југославије са ЕУ. То је била велика земља. А онда се све распало на ситне делове, како географски, тако и економски, политички и у сваком другом погледу.

* Какав став имате о Титовом режиму?

– Веома сам подељен по том питању. Политички, овај систем је уништио елиту, без обзира на то да ли је реч о српској, хрватској или некој трећој. Тито је доста играо на карту национализма. Није био симбол братства и јединства, већ сасвим супротно. Вештачки је стварао нације, као, на пример, муслиманску, на основу вероисповести. Ослањао се на осовину Загреб-Приштина. Али, истина је, такође, и да је земља у то време економски била веома јака. Исто важи и за културни, уметнички, спортски и, нарочито, социјални домен. Сви су имали станове. И сад их, због тога, имају. Зато не разумем оне који и дан-данас долазе у Француску из Лесковца, Београда или Новог Сада, без уредног боравка и перспективе. Живе у далеким предграђима, у тешким социјалним условима, четворо у једноипособном стану, док у Србији имају породицу, кућу, окућницу…

* Шта то у Србији имамо, а нисмо свесни да поседујемо?

– И поред свих објективних тешкоћа које су задесиле Балкан, мислим да многи људи у Србији, једноставно, нису у потпуности свесни шта имају, без обзира на то да ли се ради о крову над главом, дужини породиљског одсуства или културној понуди. Стално постоје притужбе и незадовољства. Није, на пример, тачно да су путеви лоши и да возачи не поштују прописе. Градови су чисти. У Београду можемо да се купамо у реци. Пробајте то у Паризу. Има, на пример, и таквих људи који су власници десет хектара земље а кажу да су сиромашни. Проблем је у томе што нема иницијативе. Чини ми се да многи људи у Србији данас ситуацију у ЕУ упоређују са идеалном, са оним што су познавали од раније, и са оним што им је некада представљено као славно време на Западу. Тога више нема.

* Шта, с друге стране, не ваља у Србији?

– Противно увреженом схватању, Србија је превише децентрализована. Има много регионализма. Општине некада блокирају одлуке на државном нивоу. Затим, у земљи није одржана права национална дебата о суштинским питањима, без обзира на то да ли је реч о Косову, уласку у ЕУ или НАТО. Не зна се шта грађани заиста желе. Увек постоји неко одозго ко каже шта и како треба. Све је или бело или црно. Ова дебата мора да се врши с много педагогије, у школама, преко ТВ-а, у обраћањима политичара. Треба истински изнети ставке за и против. Осећа се, такође, да међу политичким партијама нема заједничке, националне платформе. На пример, о приватизацији. О томе се никада није расправљало.

 

БОСАНСКА ШЕМА

Како оцењујете збивања око Украјине? – Све ме увелико подсећа на босанску шему. Реч је о истом народу, подељеном савременом историјом и религијом. Одавно се у геополитичкој сфери знало да постоје „две Украјине“. Све је питање времена. ЕУ је својом понудом хтела да убрза ток историје, погурана од стране САД. Путин је одлично разумео политику по принципу „мало је лепо“ на примеру Крима. Дао је лекцију Западу, на њиховој школи.

 

* Зар нисмо обавезни да унапред прихватимо европска правила, јер идемо у ЕУ? О чему, онда, да расправљамо?

– Није истина да је Брисел све већ унапред регулисао. Увек постоји избор. У ЕУ треба ући с јаким националним програмом, после опсежне унутрашње расправе, око историје, економије, пољопривреде. Да се тачно зна шта се хоће. Постоје земље које су већ у ЕУ и имају врло конзервативан став по одређеним питањима, рецимо око породице, као Ирска, или крајње либералан, попут, на пример, Холандије. Може се ући у ЕУ и сачувати своје моралне, историјске и културне вредности. Добар пример за то је пољопривреда. У јануару ове године Србија је у овом сектору отворила границе за производе из Европе. То је добро, јер омогућује реструктуацију. Али, истовремено, то је и велика опасност јер, на пример, отвара врата за куповину земље од стране великих иностраних групација. Нове чланице су обавезне да отворе своје пољопривредно тржиште тек неколико година после уласка у ЕУ. Огромни број држава је искористио ту могућност, док је Србија то урадила много раније.

* ЕУ: за или против?

– Испитивања јавног мњења у Србији су јасна. Некада је велика већина грађана Србије била за улазак у ЕУ, док је сада тај однос, отприлике, пола-пола, што је сасвим разумљиво, имајући у виду економску кризу која потреса Унију. Ипак, и поред тога што је ентузијазам спласнуо, преовладавају они који су за Европу и ту нема спора. С једне стране, када се погледа мапа, био би то геополитички нонсенс да Србија не буде чланица ЕУ. Није нормално да у региону западног Балкана постоји „црна рупа“, имајући у виду, притом, и чињеницу да је Београд истинска друмска, водена, али и историјска расрксница. То би, пре свега, био недостатак за Европу. Разлози за улазак су и развој демократије, борба против корупције, увођење европских правила, уређивање правосуђа, пореског система… На позитивном тасу је и економски развој.

 

СРПСКИ УЧИО ОД БАКЕ

Алексис Труд има тесне везе са Србијом, иако је српски језик морао да учи тек као одрастао човек. – Мајка ми је из Београда. У Француску је дошла 1962. године, али са мном никада није разговарала на српском. Језик сам, колико сам могао, учио од бабе на распустима. Мајка је била професор француског језика и, као таква, привржена француском систему интегрисања у републикански модел. Зато смо у кући говорили само француски, тим пре што ми је отац Француз – каже Труд.

 

* Који су, с друге стране, разлози против уласка у ЕУ?

– Не треба превише журити, нарочито не сада, када је ЕУ опхрвана унутрашњом сумњом у сопствено функционисање. Свима је јасно да ЕУ више неће остати онаквом каква је била. Затим, уласком у ЕУ постоји страх од апсорпције и уништавања идентитета. У Хрватској, воће и поврће већ више нема онај изворни укус, добро познат на Балкану. У Србији се сада једе боље. Зашто данас, у тренутку док се инсистира на здравој исхрани, клекнути пред великим пољопривредно-прехрамбеним концернима? Свима је јасно да ће Србија у ЕУ ући веома слаба у односу на велике компаније и да ће тако тешко одбранити своје интересе. И Француској то тешко полази за руком. А Србија није Француска. Оно што има, здраву храну, културни идентитет, музику, Србија мора да сачува. У ЕУ се то, углавном, губи. Постоје и други простори који се отварају за Србију. Царинска унија с Русијом, на пример.

* Којим правцем, онда, кренути?

– То грађани треба да извагају и одлуче.

* Којим геополитичким путем иде планета? Има ли тренутно других вредности, осим новца?

– Истина је да се данас прави свет за богате. У таквом контексту, државе које одржавају економски раст, и које су сачувале свој идентитет, јесу Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка. А свака од ових чланица БРИКС-а има потпуно различит систем и идентитет. Зашто ући у ЕУ која униформише? И која, притом, није валоризовала економски успех?

* Постоје ли ризик од започињања трећег светског рата?

– Тај рат је већ почео! Цивилни авиони падају погођени ракетама, у Гази грађани гину на стотине, ратује пола Африке, подмећу се бомбе у европским престоницама… Ратују регије, нације, велике силе, из територијалних, религиозних и економских разлога. Прекрајају се границе. Тренутно је у рату седамдесетак земаља у свету. Зар то није светски рат?

ЦЕР И СОЛУНСКИ ФРОНТ

Шта, као француски професор, предајете ђацима о Првом светском рату?

– Француски програм за средњу школу нам даје слободу да изаберемо теме. На пример, о женама у рату, или о ратовању у рововима. Моја велика „мана“ је што сам увек много предавао о Балкану. Не зато што сам тог порекла, већ зато што историја то, заиста, тражи. Често сам бирао теме о цивилном становништву на Балкану, а ђацима говорим и о балканским ратовима, Колубарској бици, Церу, Солунском фронту… О свему ономе што се у француским школама, нажалост, више не предаје. И, моје колеге ме у томе у потпуности подржавају, а допада се и ученицима.

СТРАХ ОД ПАТРИОТИЗМА

Воле ли Французи Србе?

– Воле. На мојим предавањима, на различитим колоквијумима и семинарима, многи ми прилазе са симпатијама, подсећајући на заједничку прошлост. Бомбардовање крајем деведесетих није одражавало став нације, већ државне политике. Али, не треба заборативити да млади Французи данас имају страх од свега што је везано за нацију и патриотизам. Француски идентитет практично више не постоји. Једна четрвртина Француза данас има једног родитеља, бабу или деду – странца. Француска жели да превазиђе националне границе и буде интернационална сила. С мање или више успеха. У последње време то настоји ратовима у Либији, Малију или централној Африци.

(Вечерње новости)

Ознаке: Алексис Труд, ЕУ, Србија