Прочитај ми чланак
(Александар Павић)
Србија само што није добила тачан датум, по свој прилици 21. јануар, као званични почетак преговора о приступању ЕУ. Али и сама та минимална доза неизвесности ће добро послужити медијима у Србији током празничног затишја, да попуне зјапећу празнину коју светлуцаве жуте звездице на плавој подлози покушавају да забашуре.
Неће се у Србији говорити, као што је морало да се почне говорити у Украјини, шта то конкретно (не)могуће чланство у ЕУ доноси Србији. Украјинско руководство, суочено са банкротом, хладном зимом и циничним захтевима западних благовесника – било је приморано да то питање јавно постави. Одговор – с једне (ЕУ) стране пароле, са друге (руске) дела, са једне (ЕУ) захтеви за поскупљењем гаса, са друге (руске) снижење цене гаса за трећину, са једне (ЕУ) милиони, а са друге (руске) милијарде. Плус што су и ти бедни западни милиони сваким ЕУроцентом условљени неким додатним уступком. Рече Барозо у Виљнусу, пре него што су се Украјинци захвалили на великодушној понуди – свака земља има право да направи свој суверени избор. Наравно, како се испоставило – само ако је избор исправан према западним мерилима. А, ако није, ето свите ЕУро и Амеробирократа на кијевском Тргу независности, да покажу шта је истинска независност: урадити оно што ти Брисел каже. Никако оно што Русија само сугерише, успут штитећи своје легитимне економске интересе.
Притом, не бирају се партнери у Украјини, под условом наравно да нису про-руски оријентисани. Могу слободно и украјински неонацисти и антисемити. И то не тек било какви анти-семити већ светска класа, из светског топ-тена, према ранг листи Центра Симон Визентал у Јерусалиму. Олег Тјагнибок је пре три године добио „Златни крст“ од ветерана дивизије SS Галичина који сада живе у Канади.[i] Али – ако је против Русије, онда и он може да буде златни дечко ЕУродемократије. На крају, можда он не би ни био такав да не носи трауме од велике сенке руског медведа. Као што можда ни многи Арбанаси не би били склони вађењу људских органа на живо да их Срби нису толико истраумирали. Хашим је уствари један истраумиран човек…
Дакле, може и са нацистима, ако је против Русије (и Србије, подразумева се), како примећују извештачи руске глобалне РТ телевизије на енглеском: од места протеста против прекида украјинских ЕУ-интеграција, Трг независности у Кијеву се претворио у позорницу клуба мрзитеља Русије, у „антируски цунами“.[ii] Ако не подносиш Русију, односно Путина, и умеш то да искажеш на медијски симпатичан начин, са неподношљивом лакоћом биваш промовисан у „демократу“. Подсећа ли то, на пример, на хрватске неоусташе почетком 1990-их, и њихово инстант-промовисање у бранитеље демократских вредности на овим просторима? Свака подударност је сигурно намерна.
Кад се систематски изгради такав контекст, онда и Виталиј Кличко може комотно да извали да је Јанукович „издао националне интересе“ тиме што је обезбедио јефтинији гас, кредит од 15 милијарди долара и план за унапређење руско-украјинске трговине и војно-индустријске сарадње.[iii] И, наравно, безусловно ће задовољити своје присталице, код којих пролази баш све што се уклапа у русофобију. Могло је тих 15 милијарди да буде и бесповратно, могло је да буде и удвостручено – реакција Кличка и украјинских неонациста била би иста. Чему онда више та игра „демократије“, „слободних медија“ и сличних фраза које је сам демократски Запад отрцао. Јер, ако је Хашим Тачи демократа, зашто не би био и Тјагнибок? И, ако је оно што се на Косову и Метохији дешавало 3. и 17. новембра и 1. децембра окарактерисано од стране светле ЕУ као „позитиван тренд“ и „додатни напредак на демократском путу“,[iv] шта онда није дозвољено? Уосталом, онај ко воли украјинске неонацисте нема никакав проблем ни са насилним, логорашким спровођењем косметских Срба на бирачка места. Још мање са организованим разбијањем гласачких кутија – о чему се, да не заборавимо, још увек није јасно одредио ни Инсајдер, ни ОЕБС, ни ЕУ, а ни Елиот Нес из Немањине.
Ради се о томе да смо суочени са ЕУфашизмом, и то све отворенијим. И то они који ове редове читају већ знају. А они који то не знају, тј. они који би можда волели да им још неко преко неког медија потврди неки дубок унутрашњи осећај неодређене нелагодности, а не знају где да се окрену – препуштени су на милост и немилост свих слободних медија ЕУропске Србије. Зато се медији и освајају. А једном освојено се не предаје тек тако добровољно. Зато преко освојених медија ни Ивица Дачић ни Бранко Ружић ни било ко други из редова демократа какве преферира Брисел не морају ником да полажу рачуне, нити да поштено пореде понуду са Запада са понудом са Истока. Неће они ни да помену могућност избора. Запад нуди вечна условљавања и дужничко ропство, Исток нуди равноправну, политички неусловљену сарадњу која јача суверенитет. Не дај Боже да народу то буде тако представљено. Могао би да донесе сасвим логичан избор.
Зато ћемо у празничним данима преко демократских медија у Србији пре слушати нагађања о томе да ли ће Грчка збиља одредити 21. јануар као „дан-де“ за Србију и почетак њеног пута у нигдину. Па ако га и одреди, онда ће то већ бити током оних ушушканих новогодишње-божићних дана, кад ће, као у бајци, моћи, уз помоћ сугестивних демократских новинара, да се замишља како ће то све чудесно изгледати тог дана одмах по Светом Јовану, као на Пепељугином првом балу. И, ко ће онда да размишља, а камо ли да помиње шта ће бити кад дође тај дан када Србија треба да потпише „правно обавезујући уговор“ са „Косовом“, нашта се обавезала? Као гост емисије „Упитник“ Медијског јавног сервиса европске Србије, Бранко Ружић је могао без проблема, од водитељке некажњено да каже да то сад не може да се зна, и да се „у овом тренутку“ не тражи признање косовске независност. А може и без проблема да реторички пита: а шта је алтернатива? Јер, једини представник некакве опозиције у истом студију не може да понуди луцидан одговор, везан страначким програмом који пропагира „неутралност“.
Алтернатива, сад већ знамо, постоји. То су Јанукович и Путин управо показали, то је доказао и руски министар спољних послова Лавров, који је јасно и гласно недавно изјавио: „Врата Царинске уније отворена су за сваку државу, која буде спремна да потпише сва документа која чине њену базу, а затим и додатна документа, која чине базу Заједничког економског простора“. Уз то, тек да не буде забуне, коментаришући жељу неких земаља, које се не граниче са ЕУ, да започну процес приближавања Царинској унији, Лавров је нагласио да је реч о „великом тржишту, заједничке границе немају никакав значај“.Па чак ни за Нови Зеланд, који је такође започео преговоре.[v] Нека ово буде и меморандум Миловану Дрецуну, Ивици Дачићу и другима, који брутално обмањују јавност да су руски званичници рекли баш њима да је Србија „предалеко“ да би се окренула евроазијским интеграцијама. А и меморандум некоме из руске дипломатије да нађе начина да оваква злонамерна и безобразно искривљена тумачења ставова руског државног врха демантује.
Постоји, дакле, алтернатива коју растући ЕУфашизам по сваку цену жели да истисне из свести обичног човека, што преко разних „датума“, што преко ширења неистина, зашта ће увек радије одвојити своје преостале милионе него за тамо неке украјинске пензионере. И, управо зато, то је борба коју вреди водити. Поготово за оне који се тренутно осећају као да су (О)тписани.
[i]http://www.fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/americki-jevreji-ustali-protiv-mekejna-jer-se-u-kijevu-sreo-sa-antisemitom-tjagnibokom
[ii]http://rt.com/op-edge/euromaidan-russia-haters-club-344/
[iii]http://fakti.org/rossiya/kremlj/rusija-ulaze-15-milijardi-dolara-iz-svog-rezervnog-fonda-u-ukrajinske-obveznice
[iv]http://www.eueom.eu/files/pressreleases/other/presse-release-eueomkosovo2013-ps02_sr.pdf
[v]http://serbian.ruvr.ru/2013_12_14/Lavrov-Vrata-Carinske-unije-otvorena-svima/
(Фонд стратешке културе)
