Многи у Србији нас питају – зашто излазимо на изборе у условима окупације Србије? Зашто ако знамо да ће опет, као и 2012, бити затворени медији и да је крађа унапред спремљена?

Пошто смо се увек трудили да свом народу објаснимо поступке и мотиве, то ћемо учинити и сада. Настојаћемо да покажемо све лажне аргументе владајуће клике окупаторових слугу у њиховом правом светлу, које је, у ствари, мрак за лов у мутном, али и разлоге због којих крећемо у још једну изборну борбу за Србију.

1. Борба за нормалну изборну утакмицу

Главни разлог који властодршци наводе кад објашњавају прекратко време за изборну кампању је, тобож, скупоћа избора и њихова наводна брига о нетрошењу новца и буџета. Наравно, то је срамна демагогија, која нема никакве везе са стварношћу. Одговор на питање да ли су избори за Народну скупштину скупи још педесетих година деветнаестог века, пре него што је установа скупштине уведена у правни поредак Кнежевине Србије, дао је ондашњи професор економије Коста Цукић. Побијајући демагошке тезе о превеликим издацима које изазива одржавање скупштине, Цукић цифрама доказује да су скупштине јефтиније за буџет од других државних установа.

И да нема економских доказа о њиховој исплативости, скупштине не биле никакав луксуз, јер је народно представништво темељни орган власти у свим државама у којима је народ носилац суверености, односно највише власти. Међутим, проницљиви Цукић није могао да не примети да скупштине могу да буду врло скупе ако их прате издаци на агенте и мито у изборима. Вероватно на ове издатке мисле недоучени Вучићеви послушници када краткоћу предизборне утакмице оправдају смањењем трошкова.

Излазећи на овакве изборе, Двери ће се борити за Србију у којој ће предизборна утакмица бити организована као јавна расправа о свим одлукама које се тичу живота српске државе и друштва, и за које је неопходна општа сагласност.

2. Борба за народну скупштину

Од петооктобарске стране интервенције и насилног преврата непрестано се манипулише са тезом о томе како су дуга скупштинска заседања скупа, са циљем да се пред опљачканим и политички неуким народом оправда девалвирање улоге Народне скупштине, како би се она свела на обичну машину за изгласавање закона. Таква атмосфера рађала је све рестриктивније скупштинске пословнике који су препрека свакој слободној скупштинској дебати, а ускраћивањем слободне дебате у парламенту уништава се, како су истакли Енглези још 1689. г. сама суштина слободе парламента.

Таквом режиму неслободе заведеном у Народној скупштини савршено су одговарали политички комесари у скупштинском председништву, типа Чомићеве, Дејановићеве и Вучићевог пиона Стефановића, за које је лојалност квислиншко-превратничкој влади старија од било које слободе. Тако смо после четрнаест година добили скупштину која се за опљачкане пореске обвезнике Србије заиста претворила у луксуз, јер народни представници не врше основну и првобитну функцију коју у парламентарном систему има народно представништво – контролу рада владе. Осим неколико усамљених гласова, који чувају достојанство народног посланика у српској народној скупштини, остатак ове установе претворио се псеудодемократски украс окупиране и ојађене Србије.

Као што српски народ генерално не сме да се помири са западњачком НАТО окупацијом, тако свом непријатељу не сме да препусти ни једну политичку установу, а посебно народну скупштину. Борба за политичку слободу једног народа увек почиње борбом за скупштину.

3. Борба за истински слободне изборе

С друге стране, да би се обезбедио такав пренос власти са народа на његове представнике – народне посланике, који ће сачувати веродостојном његову политичку вољу потребни су – СЛОБОДНИ ИЗБОРИ.

Од увођења парламентаризма у Србији 1990. године не постоје предуслови за слободне изборе. Јер, слободни избори подразумевају постојање отворене, сталне и свестране друштвене дебате о свим значајним питањима, национално одговорну и професионално стручну друштвену елиту која треба да води такву дебату, национално одговорне, политички писмене и економски самосталне бираче, слободне медије, ажуриран и јавности доступан јединствени бирачки списак, изборни поступак са инструментима који гарантују његову слободу и тајност, независно судство које решава о изборним споровима, јавности доступне изворе финансирања политичких странака.

Једном речју, слободни избори могу да се одвијају само у држави у којој постоји политичка слобода и владавина права и у којој на страни бирача, речју Ивана Иљина, постоје претпоставке стваралачке демократије: умеће слободе, правна свест, самосталност привређивања, образовање и обавештеност, политичко искуство, лични карактер, оданост Отаџбини и грађанска храброст.

До петооктобарског преврата деловањем западних агената, службеника и доушника Брозових служби безбедности, као и вредносно прозападне технократске и образовне елите, фингирала се слобода избора. Данас знамо да су Вук Драшковић, Зоран Ђинђић, Јовица Станишић, технократска врхушка ЈУЛ, и остали добро познати ликови псеудодемократске или псеудопатриотске сцене служили само за политичко завођење српског народа, да би се за рачун глобалне Империје ефикасно уништили сви извори самодовољног националног живота – политичког, економског и културног.

После петоктобарског преврата избори се спроводе у условима потпуне и отворене НАТО окупације земље што могуђност одржавања слободних избора чини илузорним. Без спољне слободе, нема ни унутрашње политичке слободе! Једном речју, поробљен и опљачкан бирач нема слободну политичку вољу!

(Двери)

Ознаке: парламентарни избори, слободни извори, Србија, Српски покрет Двери