Неки опозицион играчи истински не подносе Вучића, али сарађују са страним факторима са којима он прави комбинације, „друге" су картели или тајкуни блиски власти охрабрили да што више уђу у разне легалне или нелегалне пословне шеме, „трећи" су у канџама формалних и неформалних „удбашких" структура. Да не описујем „четврте", „пете", „шесте", довољно је рећи да је све постављено тако да, хтели то или не, поменути актери, мислећи о неким својим приоритетима, наводе воду на Вучићеву воденицу. Она може да буде срушена, али не и „реформисана". Док год ради, резултат ће бити добро познат - самлеће сваку могућност да се ишта суштински промени.

Александар Јовановић Ћута – лидер покрета „Еколошки устанак“ и један од организатора (у логистичком смислу) актуелних грађанских протеста против накарадног режима који влада Србијом – тврди да је Вучић готов ако падне на београдским изборима. Којешта! Спровођење понаособ ванредних избора у српској престоници, уз учешће бар дела опозиције, само би стабилизовало власт. Чак ако опозицији препусти Београд. Нипошто то не би угрозило Вучића.

Режим би успео да политичке процесе који су се опасно разлили, врати у корито које по сопственој жељи може да прерађује. Опозиција би се – при томе мислим на онај њен део који власт директно или индиректно не контролише (што не значи да са некима из њених редова не „тргује“) – у већој или мањој мери поделила. А народна енергија која сада буја, почела би да се стишава. Код многих који су се одлучно покренули са намером да истрају у рушењу болесног (анти)поретка који имамо, дошло би до болног разочарања, те би поново наступила политичка апатија. Што се тиче дела опозиције која би то делимично престала да буде после (са Американцима договорених) престоничких избора, ни њена судбина не би била светла. Брзо би доживела бродолом. Додуше, у несрећама, док већина спашава главе, понеко се усредсреди на скупљање туђег злата.

Не треба нам много теоретисања да бисмо лако и брзо сагледали да би баш то био случај, ако нас преваре, да „закољемо вола за кило меса“. Како је неко рекао: „под капом небеском нема ничег новог“. Одустајање од целовите акције слабљења Вучића, ради учешћа на београдским изборима које би он (за промену) поштено организовао, завршило би се као и слични процеси у нашој прошлости. Да видимо да је тако, вратимо се у мислима у Србију са краја прошлог века. Тада су се код нас, слично као и данас, одвијали масовни грађански протести. Због крађе на локалним изборима одржаним у новембру 1996, дошло је до експлозије незадовољства које се накупило из низа разлога. Било је ту беса због ауторитарног поретка, али и озлојеђености услед економског и националног суноврата.

Устала је Србија и пољуљала режим Слободана Милошевића. Када је он видео да се народ неће уморити, односно да демонстрације нити може силом да елиминише, нити да их унедоглед игнорише, кренуо је путем уступака. Пре тога је, да се и тога присетимо, радио све оно што сада чини Вучић: приредио је (неуспешни) контрамитинг, прибегавао је бруталној репресији (као што актуелна власт, само због изговорене речи, инквизиционо прогони Милована Бркића), оптуживао је опозицију да је играчка у рукама Запада (што је било цинично у тренутку док га је он, после жртвовања Српске Крајине и Дејтонског мира, третирао као пријатеља). Али када се Слоба коначно уверио да тако ништа неће постићи, „поносно“ је подвио реп. Као да у системске злоупотребе није био умешан већ је накнадно схватио шта су иза његових леђа урадили „мангупи“ из СПС-а, ускликнуо је: нико не сме да вара народ!

На његов предлог, Скупштина је усвојила „Леx Специалис“, који је ступио на снагу у фебруару 1997. Радило се о закону којим је призната победа опозиције у Београду и другим градовима где је она претходно од стране власти оспоравана. Лидери коалиције „Заједно“ која је предводила протесте (чинили су је СПО, ДС и Грађански савез) – без инсистирања на одговорности онога ко је покушао да спроведе велику крађу, те на суштинским корацима ка демократизацији друштва – похитали су да преузму понуђени удео у власти. Тако су у тренутку када је Милошевић био слабији него икада, уместо да се усредсреде на јуриш на републичке институције, бацили режиму појас за спашавање. Наравно, и тада се то дешавало уз посредовање Запада коме је у тој фази Милошевић требао да би била учвршћена НАТО освајања српских простора западно од Дрине и припремљена будућа офанзива на нашем косовско-метохијском југу.

Тријумфално је скинута петокрака са зграде градске Скупштине. Одржана је помпезна народно-опозициона прослава „победе“ на Тргу републике. Чланице коалиције „Заједно“ театрално су потписале споразум о продубљивању сарадње. То је учињено у циљу, како се тврдило, скорог заједничког наступа на републичким изборима. Но, на крају је задовољно трљао руке Милошевић. И уз њега, из шићарџијских разлога, још понеко из претходно радикалне антирежимске (за разлику од тзв. конструктивне) опозиције. Они који су уз помоћ масовних народних протеста преузели власт у Београду (и што је ипак било мање битно, другим већим градовима), брзо су се посвађали. Свакако и уз помоћ јавних и тајних експонената режима. Ђинђић је смењен са места градоначелника Београда, а уз подршку СПС-а и ЈУЛ-а, потпуну контролу над главним градом и његовим замашним ресурсима преузео је СПО (али и он је касније платио опаку цену која је драстично надилазила сву корист произашлу из сарадње са режимом, али то је већ друга прича).

Не треба ни рећи, о даљим заједничким акцијама у циљу уклањања Милошевића са врха државе, није било ни речи. Он је београдском златном монетом консолидовао своју власт те је убрзо био изабран за председника СР Југославије. Прилагођено новим околностима, слично би се догодило и данас, ако би опозиција одустала од грађанских захтева док се јалово фокусира на борбу за Београд. То свакако добро зна и Александар Јовановић Ћута, а још боље Драган Ђилас који је подржао његов предлог. Вероватно и лидери Новог ДСС, који су такође тако поступили, нису баш толико политички неискусни да не схватају да се демагошким причама о београдској победи као уводу у „предстојећи републички тријумф“, трасира нова магистрала успеха за Вучића.

Обично се каже да је Вучић од СНС-а и коалиције окупљене око те странке направио „цатцх алл“ (ухвати све) организације. У питању је енглески, широм света прихваћен израз, за постидеолошке политичке „усисиваче“, у чијим редовима има места за свакога ко доприноси освајању или очувању власти. Није битно шта ко мисли и колико је то у међусобном нескладу. Важно је да се политички ваљак окреће и гази све пред собом. Опет, нема сумње да многима који мисле својом главом то засмета. Иако су они неретко на маргинама политичких процеса, у некој мери могу да утичу на јавне токове. Зато је „цатцх алл“ постао синоним за шизофренију. Али из угла прагматичних политичара, битан је резултат, а нека незадовољници причају шта хоће. Наш народ и тако каже: „јебе луд збуњеног“. Политичка шизофренија се у то одлично уклапа.

У држави Србији ствари су и много горе него у посидеолошким развијеним па и каквим-таквим демократијама. Вучић није само направио „цатцх алл“ партију и коалицију какве нигде северно од Сахаре не постоје. Он је створио „цатцх алл“ национални систем. То је обухватан и комплексан механизам са невероватно много разноврсних актера који директно или индиректно сарађују са оним ко овде ведри и облачи. Некада стратешки, некада само тактички, али то коло играју многи, а самозвани господар Србије зна како да све што из тога произлази уклопи у мозаик своје власти. Неки играчи га истински не подносе али сарађују са страним факторима са којима он прави комбинације, „друге“ су картели или тајкуни блиски власти охрабрили да што више уђу у разне легалне или нелегалне пословне шеме, „трећи“ су у канџама формалних и неформалних „удбашких“ структура. Да не описујем „четврте“, „пете“, „шесте“, довољно је рећи да је све постављено тако да, хтели то или не, поменути актери, мислећи о неким својим приоритетима, наводе воду на Вучићеву воденицу.

Она може да буде срушена, али не и „реформисана“. Док год ради, резултат ће бити добро познат – самлеће сваку могућност да се ишта суштински промени. И није битно да ли се „прода вера за вечеру“. Или, како би то рекли Татари, сломи врат јер се лакомислено узјаше прелепи али дивљи коњ кога су намерно оставили непријатељи. У оба случаја исход је исти, добар за режим, лош за већину Срба. У том контексту да наведем још једну енглеску фразу, ништа мање површно гледано вулгарну али такође суштински речиту, од већ поменуте српске изреке. Када смо већ кренули од политичке конструкције са „алл“, да споменем „фуцк алл“. То је у британском сленгу синоним за ништа, а у канадском и за одвратну ситуацију.

Баш све то нас чека ако опозиција – како она која организује протесте, тако и она која у њима није хтела да учествује јер неће у исту колону са прозападним чиниоцима, а сада је „одушевљена“ Ћутином идејом да се на мала (београдска) врата уђе у Вучићеву тврђаву власти да би она, као, фазно била разрушена – упадне (или намерно уђе) у замку коју режим уз подршку Американаца сада поставља. Србија би добила „ништа“ (добро), „ситуација“ би била додатно „одвратна“ јер би се све свело на то да се појединци окористе, док би Вучић наставио мирно да влада до краја свог председничког мандата. Да не заборавим и Вашингтон, он би смирио наше унутрашње тензије и добио прилику да оконча отмицу Косова (да не заборавимо, потписивање плана о фактичном признању Косова од стране официјелног Београда, одложено је због тога што је народ, макар и из другог разлога, на улицама).

Све то, разуме се, не значи да нису пожељни ванредни београдски, парламентарни и председнички избори. Потребни су. Али тек онда када се створе услови да не буду део Вучићеве преваре. Да би тако било, непоколебљиво се мора инсистирати на захтевима које су дефинисали грађани на протестима. И ради тога – као што сам предложио, а са чим се брзо сложио део опозиције – кренути путем грађанске непослушности и пасивног отпора, све до парализе система. Само тако ће Вучић, увиђајући да му је мање ризично да не послуша картеле и Американце него да их послуша, покушати да спасе себе пристајући на рушење бедема наопаког система који је створио. Онда би дошло на ред – како је рекао Зоран Лутовац који се, са већим делом руководства ДС, не слаже са оним што уз подршку Ђиласа заговара Ћута- формирање техничке владе која би омогућила стварање услова за одржавање поштених избора на свим нивоима. Све је ту врло јасно и просто, само је питање да ли се неко прави да то не види.

Анђелковић: Вучић Столтенбергу кука и плаче, а нама ће рећи да је лупао у стоhttps://t.co/VxLFhSppmh

— СРБИН инфо (@srbininfo) July 20, 2023

Извор: magazin tabloid

Ознаке: америчка клопка, Драгомир Анђелковић, опозиција, Србија