Прочитај ми чланак

Анђелковић: Сребреница је поново на столу–то за нас може да испадне веома повољнo

0

Позната је изрека: „Пут у пакао поплочан је добрим намерама“. Њу можемо да преокренемо, и кажемо: „Зле намере некада воде до позитивних последица“. При томе не мислим за онога ко ради лоше ствари (он свакако хоће другоме да учини зло да би профитирао), већ да оне могу добро да испадну за страну којој жели да науди. Тога морамо да се сетимо у контексту приче о антисрпској сребреничкој резолуцији.

Њу, као што знамо, гура група западних земаља подржана низом сателита, како би на нивоу УН била „легализована“ лаж о геноциду.

Ту, геополитичку-преварантску штафету, прво је 2015. године носила Велика Британија, али захваљујући руском вету, њена резолуција није прошла у Савету безбедности УН. Сада је, конзорцијум НАТО стратега, задатак поверио Немачкој. Она је са још неколико маргиналних држава у овој фази у првом плану. Али, домети неистина које Берлин сада настоји да пласира, много су мањи.

Свет безбедности УН доноси обавезујуће, а Генерална скупштина УН – која је сада средишта антисрпске акције – усваја необавезујуће резолуције. Оне нису ништа више од препорука. Уз то, западни центри моћи имају много већу неизвесност у вези са усвајањем ове којом се сада бавимо.

Када се ради о СБ УН, ту евроатлантске силе готово увек имају већину са својим пратећим оркестром. Оно што их спречава да редовно намећу шта желе, то је право Русије и Кине да ставе вето. Брзо се у дипломатским круговима рашчисте ствари, те се зна да ли ће нека од њих или обе, то учинити.

У ГС УН одлуке се доносе другачије: без права вета али двотрећинском већином. Ту се до задњег момента не зна колико држава ће гласати и како ће неке од њих то учинити (за већину се зна, али не за све), колико земаља неће присуствовати седници или ће њихови представници бити у сали али се неће изјаснити.

Све то чини неизвесним исход скоро сваког гласања које није протоколарне природе.

Да није тако, Запад би одавно изашао пред ГС УН. Овако оклева јер реално може да буде поражен. А то би за НАТО силе – сада када воде посредни рат против Русије и сваки бод се рачуна где год да са њом одмеравају снаге – представљало велику непријатност.

Она је већ, по свему судећи, неизбежна. Ако одустану, побегли су са једног од поља битке. Ако на њега изађу, велике су шансе да губе.

Зато је питање Сребренице поново од великог глобалног значаја!

И без тога, Русија и Кина су чврсто уз Србе у Републици Српској и Србији. У Москви и Пекингу свесни су о каквој превари се ради и у функцији чега је она била.

Отворена војна агресија у Европи, оних сила које данас стоје иза новог похода на руски исток, започела је 1995-те.

Не заборавимо: прве ударе по Републици Српској Крајини, извршила је америчка а не хрватска авијација!

После тога уследила је агресија на Републику Српску, названа „Намерна сила“. На западну српску државу обрушила се НАТО авијација. На РС је у септембру 1995. бачено око 10 хиљада тона експлозива.

Коришћена је и муниција са осиромашеним уранијумом, што релевантни стручњаци, с обзиром на тако изазване дугорочне последице, оцењују као геноцид и екоцид!

Као изговор за ту агресивну интервенцију, искоришћена је, између осталог, и измишљотина о геноциду у Сребреници (где се десио један од масовних злочина у рату у БиХ, али не и оно што је геноцид – покушај уништавања целокупне популације по националном, верском или расном основу).

Радило се вешто припремљеној замци за Србе, како би били набеђени и онда изложени агресији водећих западних земаља.

Упечатљиво сведочанство о томе изнео је 2014. године један припадник муслиманских специјалних снага, током судског процеса који је тзв. Хашки трибунал водио против Радована Караџића.

Како је устврдио, очито добро обавештени сведок КW-568, БХ муслимански лидер Изетбеговић плански је радио на томе да дође до цивилних жртава у Сарајеву (укључујући и пијацу Маркале) и у Сребреници.

Прво, у Сарајеву, снаге под његовом командом директно су проузроковале, испаљивањем граната на сопствене цивиле. Друго, у Сребреници, посредно!

Команданту 28. дивизије тзв. Армије БиХ, Насеру Орићу, дате су инструкције да организује крваве нападе на српска села око Сребренице како би „испровоцирао Србе“ да одговоре. Речено му је: „жртве нису битне“.

Било је само једно важно: да се створи покриће за НАТО агресију на РС.

До ње је дошло и отпочела је балканска, припремна етапа, војно-политичког похода на Исток. Прво на Русију, а како су западни стратези наивно маштали, када се са њом изборе, и на Кину.

Прерачунали су се. Русија полако али сигурно побеђује у рату који данас, све мање посредно, води против НАТО сила и њихових украјинских клијената.

У таквим околностима, Сребреница је поново на столу. То за нас може да испадне веома повољно. Штавише, сигуран сам да ће тако бити.

Запад, као што сам већ рекао, има мале шансе да прогура оно што покушава кроз ГС УН. А ако би му којим случајем то и пошло за руком, тамо усвојена резолуција нема велику тежину. То је само формализовани апел једних држава упућен остатку света, да нешто буде урађено. Ништа више од тога!

Зато је нешто друго јако важно.

Сребреничко питање је актуелизовано у Русији. Она је и раније била свесна о каквој преварантској работи се ради, али сада, у контексту велике западне агресије против ње, поново са сребреничком пропагандом мора да се носи. И то неће заборавити!

Сребреничко питање више неће моћи да буде закопано, и да настави да нас трује као невешто одложени нуклеарни отпад. Да га западне силе и његови помагачи нису наметнули, можда би баш тако било.

Засигурно се мења светски поредак (то ће трајати неко време, али је неизбежно). Међутим, сребреничка лаж, мањег интензитета зрачења него што њени творци то желе али суштински неокрњена, могла је да преживи. Чак је и у Русији, почетком сукоба у Украјини, она на неки начин помињања. Укоренила се!

Полазило се од тога да се стварно догодило много онога што је чини и то је навођено као аргумент зашто Москва више није могла да толерише украјинско убијање цивила у Донбасу.

Сада је са тим готово. Стављена је тачка на тихо усвајање западне лажи на основу инерције. И то захваљујући Немачкој!

То што сада ради у УН наметнуло је сребреничко питање руским медијима и друштвено-политичкој елити. Они се њим баве објективно. Исто, само у нешто мањој мери, важи и за Кину.

У тим силама, чија ће у многоме бити будућност, и те како се много баве Сребреницом, а то чине на прави начин, разобличавајући својим грађанима лажи. А могло је да се деси да оне и ту преживе!

Хвала нашим непријатељима што су допринели да тако не буде!

У нама пријатељским земљама ту ствар су наметнули много успешније него што бисмо ми икада могли. Наше пријатељство за њима је само по себи значајно, али тако је још додатно учвршћено.

Како је говорио Амбрахам Линколн: „Пријатељ је онај који има исте непријатеље попут тебе.“ А НАТО силе су јарко подсетиле Русе и Кинезе – да упркос прекомерном савијању званичног Београда који покушава да купи њихову милост – оне су доследно непријатељи Срба, а не само тих држава.

Зато су појачано стале иза нас, што је посебно битно када се свет налази на великој геополитичкој раскрсници!

Њихова победа, до које ће сигурно доћи, нама ће олакшати живот, али овако – форсираним скретањем пажње на наш простор где је све почело – Запад призива Москву и Пекинг да много темељније стану иза Срба у наредним годинама.

Тако се ствара основ да спречимо да нам се учине нове неправде и исправимо бар део старих.

Запад је још почетком 90-их година прошлог века, заузео екстремну антисрпску позицију и од тада ради на наметању разних решења – од Босне и Херцеговине, преко Црне Горе до Косова и Метохије (нажалост РСК је већ уништио) – екстремно на нашу штету. Од тога није одустао.

Како је кратко и јасно рекао министар спољних послова Русије, Сергеј Лавров: “Намера да се сломе Срби још траје“. Али, сломиће зубе. Запад је увезао, из зле намере али штетно по себе и своје балканске клијенте, српско питање са руским.

Нови црни чвор додао је најновијом сребреничком ујдурмом, но Кремљ ће козачком сабљом ускоро пресећи своје и наше уже које су НАТО агресори запетљали!

Човек снује а Бог одлучује!