Ако не буде компромиса Москве и Вашингтона, у игри великих сила локални политичари ће морати да одаберу страну.

Хоће ли, након Украјине, Балкан постати поприште новог сукоба између Истока и Запада? Овим питањем Laurent Geslin и Jean-Arnault Dérens почињу своју колумну у часопису Le Monde Diplomatique. Русија шири своје присуство у региону што из трговачких, што из геополитичких разлога. Ипак, упркос свом традиционалном утицају, Москва не гаји посебне наде у региону који је сасвим усмерен на улазак у Европску унију, пишу француски аналитичари.

“Србија, Косово, Црна Гора и Македонија су се нашли на ‘ватреној линији’ између Русије и Запада”, 24. фебруара је на седници Одбора за иностране послове америчког Сената изјавио амерички државни секретар Џон Кери. После његове изјаве за Радио Слободна Европа, или “Глас Langley-а”, како упућенији зову овај медиј, Тим Џуда, британски публициста и аутор више књига о Балкану, изјавио је:

„Најпре је Ангела Меркел недавно изјавила како Русија шири утицај на Балкану. То значи да су и европски и амерички функционери веома озбиљно схватили претњу од уплитања Русије у овај регион. После избијања кризе у Украјини, природно је да би западне владе требало да се побрину и за поједине балканске земље, имајући у виду да су у суседству НАТО и ЕУ. То делимично најављује активнију улогу Вашингтона у региону. Наравно, наредних неколико месеци ћемо видети хоће ли изјаву америчког државног секретара пратити конкретни потези у смислу додатног ангажмана на простору бивше Југославије”.

Мало је познато, али у време кад је Џуда дао ову изјаву, у Македонији већ био на дужности нови британски амбасадор Џес Бејли, који је дуго година радио у Турској и има одличне везе на Балкану. Његовим доласком почињу да се догађају чудне ствари у Макеонији, од обојене револуције до терористичких напада. Неколико месеци после били смо сведоци балканске турнеје заменика америчког државног секретара за европске и евроазијске послове Викторије Нуланд, док је све време у земљама региона, највише у Грчкој, био присутан и подсекретар Стејт депратмента за енергетику Амос Хохстајн.

УВЕРЕЊЕ ИЛИ ОПОРТУНИЗАМ БЕОГРАДА?

Да се закључити да је, уз активности немачког канцелара Ангеле Меркел у региону, Вашингтон ојачао активности усмерене на заштиту својих интереса на тим подручјима. Враћајући се на “ватрену линију”, коју су на Западном Балкану отворили Запад и Исток, Le Monde Diplomatique подсећа да се први пут паралела између Украјине и Балкана повукла у Русији.

„Током изношења својих аргумената у прилог анексије Крима у Москви су у марту 2014. поменули ироничне изјаве НАТО из 1999. године, кад је Вашингтон правдао ваздушне нападе на остатак тадашње Југославије. У оба случаја велике силе војно су интервенисале дајући нагласак на спречавање хуманитарне катастрофе”, преноси франциски часопис иако прескаче начин провођења одвајања Косова и Крима, као и број људских жртава и материјалну штету, који су били последица једне или друге “хуманитарне интервенције”. (…)

Иако је Београд увек одржавао блиске везе са Москвом, премијер Александар Вучић држи се израженије прозападне политике. Да ли је узрок томе уверење или опортунизам, тешко је рећи, али би његова политика потенцијално могла да доведе у питање начело војне неутралности Србије. Упркос жалбама европских партнера, влада Србије није наметнула санкције Русији, узимајући у обзир економске интересе и традиционално пријатељске односе. (…) За земље које је требале да буду на путу Јужног тока – Бугарску, Србију и Мађарску, као и потенцијално Македонију, Босну и Херцеговину и Словенију – одбацивање тог пројекта у децембру прошле године била је лоша вест. Уместо тога, најављен гасовод који ће преко за Турске доћи до границе са Грчком. Председник Републике Српске Милорад Додик штету од одустајања од градње Јужног тока проценио је на милијарду евра за своју земљу.

Отуда је питање да ли је Владимир Путин спреман да настави логику сукоба са Западом на југоистоку Европе? Високи амерички функционери мисле да јесте. Посекретар Стејт департмента Кристина Вормут у фебруару 2015. је на расправи у Повереништву за одбрану америчког Конгреса рекла да се Русија “може усредоточити на мање земље које још нису део НАТО, као што је Црна Гора, и покушати да створи нестабилност у региону”. (…) У децембру 2010. Црна Гора је добила статус земље кандидата за чланство у ЕУ и жели да постане чланица НАТО, али је њен захтев одбијен у пролеће 2014. Службени разлог је висок ниво корупције и организованог криминала, али највероватније се то догодило због великог продора руског капитала. Наводно, везе са Русијом имају бројни црногорске агенти и говори се углавном о бившим официрима Југословенске војске, који су 2006. године ступили у редове нових оружаних снага Црне Горе. (…)

Тренутно стање подсећа на Хладни рат и неће се толерисати било какви потези који би ојачали противника. Балкански моћници попут Ђукановића и Додика у међународним сукобима и напетостима савршено играју у своју корист, док нови политичари, као Вучић, верују да могу постићи и одржати равнотежу између два табора. У сваком случају, историја је показала да су балкански народи често били пиуни у играма великих сила, завршава Le Monde Diplomatique.

ПОСЛЕ УКРАЈИНЕ, НА РЕДУ ЈЕ БАЛКАН

Међутим, француски аналитичари заборављају да је НАТО на прошлом самиту у Бриселу изневерио сва очекивања земаља које су се надале проширењу. Грузија није добила Акциони план за чланство (МАП), али је за утеху Тбилисију „постигнут начелни споразум”. Било каква могућност придруживања Украјине и Молдавије уопште није била на дневном реду конференције. Црна Гора је учинила готово све што се од ње тражило, чак је увела санкције које је ЕУ увела Русији иако као земља која није чланица то није морала, али су у Подгорици проценили како ће то бити добро управо због конференције НАТО у Бриселу те накнадног самита у Кардифу у септембру 2014. године. (…)

Питање проширења, које је и постало камен спотицања између Вашингтона и Москве и довело до рата у Украјини, сад је под знаком питања. Према одређеном броју аналитичара, главне земље чланице НАТО, попут Немачке, мишљења су да ће даље проширење само додатно иритирати Русију, што су у врло занимљивом осврту о Балкану за часопис Foreign Affairs потврдили Едвард П. Џозеф и Јануш Бугајски.

East Journal, с друге стране, пише како постоји одређени блок унутар савеза, чији лидери сматрају да „Москву треба држати даље од Јадранске обале и стога снажно подржавају приступање Црне Горе НАТО”. (…)

Босна, Црна Гора, Косово и Македонија су земље које се граниче са Србијом, за коју је планирано да буде једно од чворишта пропалог Јужног тока, тако да се њихово укључивање у чвршћи безбедносни оквир НАТО може сматрати утицајем на Србију, што ствара предуслове за још једну дестабилизацију Балкана. То се може избећи једино ако Београд одустане од партнерства са Москвом и у потпуности се окрене Вашингтону, чак и у војном смислу. У контексту горке енергетске геополитике, Америка неочекивано гура земље Балкана у апсолутно бесмислене противречности. (…)

Дакле, нема сумње да ће после Украјине Балкан постати поприште новог сукоба између Истока и Запада и Laurent Geslin и Jean-Arnault Dérens се у часопису Le Monde Diplomatique непотребно питају хоће ли се то догодити.

САД и НАТО желе да обезбеде свој утицај на Балкану једнако колико и Русија. За сада је Вашингтон успео да блокира пројекат Јужни ток, чини све како би омео пројект Турски ток, док се највише пажње посвећује спречавању изласка Русије на Јадранско море. Било какво зближавање Русије и Црне Горе преко Србије САД и НАТО себи не могу дозволити. Најбољи и већ опробани сценарио за успех у овом послу је посејати раздор и распиривати међуетниче напетости међу народима региона.

У овој игри великих сила локални политичари могу да извуку неку краткорочну корист, али ће на крају, ако не дође до компромиса на релацији Москва-Вашингтон, ипак морати да одаберу страну. Како ће поступити, остаје нам да видимо, али је важно знати ко шта предузима и на темељу тога покушати предвидети у ком ће се смеру ствари даље развијати. Коначно, једино је познавање чињеница оно чиме народи Балкана могу да натерају своје вође да доносе одлуке у њихову корист иако је и ту, нажалост, све мање простора за маневар.

Извор: Alter Mainstream Info

Ознаке: анализа, Балкан, ЕУ, Н. Бабић, НАТО, Русија, Србија, српска спољна политика, Украјина