Прочитај ми чланак
Ћутање чланова и симпатизера СНС може се тумачити само на један начин – као тихо саучесништво у оном што се чини са Србијом
Седамдесет осам одсто (и бројем – 78%) присталица Српске напредне странке би, према анкети до јуче им (већином) мрских Б 92 и Ипсос Стратеџик маркетинга, између ЕУ и Косова и Метохије изабрало – Лазареву земљу. А само 14 одсто изабрало би ЕУ (ни бирачко тело СПС не заостаје – однос је 77 одсто за КиМ наспрам девет за ЕУ).[1] То сликовито потврђује да је већинско напредњачко бирачко тело уствари некадашње радикалско, чија се суштинска национално-државна убеђења нису променила. Једноставно, ти људи су у времену пре избора проценили да:
1. Напредњаци имају више изгледа да дођу на власт од радикала (исправно); али и
2. Да су напредњачки челници Николић и Вучић у суштини “ти исти” који су током претходне две деценије на страначким скуповима уредно понављали “Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица” – и да они у суштини мисле исто, само су се определили за лукавији “обреновићевски” начин да тај декларисани циљ и остваре (погрешно).
Међутим, као што је постало више него очигледно, напредњаци су се по доласку на власт приклонили политици “ЕУ или смрт” (односно “глад”, ако је веровати новом напредњачком “господару Вуцхицху” [2]), чак и фанатичније од својих жутих евроталибанских претходника, тако да је сада целокупна државна косовска (а и сва друга) политика подређена захтевима Брисела.
ПОСИПАЊЕ ПЕПЕЛОМ
Многи сада сматрају да напредњачки гласачи треба да се посипају пепелом, да се извињавају што су гласали за главне носиоце садашње “проевропске” (а очигледно и атлантистичке) власти, да јавно признају да су били “глупи”, “незрели” и слично (ради “транспарентности” – нисам гласао за напредњаке ни на једном нивоу у првом кругу избора, а гласао сам за Николића у другом, тек пошто је склапањем споразума ДСС-СНС релативизована свака смислена могућност масовног бојкота другог круга избора због сумњи у регуларност првог круга).
Међутим, да су којим случајем изборни резултати омогућили поновно формирање владе чији би носиоци били Демократска странка и Социјалистичка партија Србије – агонија политичког живота у Србији би се само продужила. Напредњаци би и даље били “непознаница”, могли би и даље да јашу на свом некадашњем радикалском имиџу а да у исто време скупљају и нове незадовољнике.
Лако је могло да се деси да они постану чак и једина “опозициона” опција, чије би право лице Србија видела тек по доласку на власт – дакле, потенцијално, тек за четири године. Овако гласачи већ сад имају прилику да вреднују напредњаке на једином терену који осликава стварност – на делу, односно у пракси.
У том контексту вредело би размотрити још једну прилично раширену тврдњу – да су и напредњаци и социјалисти и демократе некакви “еврофанатици”, тј. да слепо верују у ЕУ и евроинтеграције, и да их та њихова вера заслепљује, да им замагљује стварност једне озбиљно задужене Европске уније, која, што је криза дубља, све више клизи ка тоталитаристичкој “централизацији” (односно “бриселизацији”) Уније, упоредо са десуверенизацијом њених држава чланица (поготово оних најслабијих).
Тако нешто би се могло веровати да сви заједно немамо искуство учешћа ових странака (или њихових водећих личности) у политичком животу Србије током последњих двадесетак година. Наиме, ради се о у најмању руку врло “прагматичним” (а многима ће пасти напамет и много сликовитији, да не кажемо погрднији епитети) личностима и организацијама, за које је врло тешко замислити да би, чак и симболички (а камо ли истински) гинули за било које идеале, али које итекако умеју да препознају и спроводе свој лични и/или ускостраначки интерес.
Дакле, то није профил какав би одговарао “идеалистима” из било које повесне епохе. Стога је у најмању руку наивно помислити да су то људи који, ето, посвећени сањари какви јесу – не одступају од својих идеала, па макар се свет око њих рушио.
ПРЕВАРЕНИ И ГЛАСНИ
То је врло битан моменат. Јер, ако их све заједно сврставамо у “идеалисте” – то их на суштински начин аболира од одговорности, па им чак прибавља и неки морални ореол који тешко да заслужују. Теже је борити се против “идеалиста”, теже је гневити се на њих, теже их је конкретно оптуживати.
Бити верник – па чак и ако се верује у погрешну ствар – је нешто што се код људи скоро инстинктивно поштује јер то подразумева и одсуство голе прагматичности и спремност на самоодрицање, па чак и жртву. Можда се баш зато та теза тако вешто протура кроз различите медије.
Неки то раде свесно, други вероватно из наивности или једноставно из неверице да људи стварно могу да буду тако искварени или неискрени. Но – ефекат је исти. Тупи се оштрица отпора очигледно лошој политици. “Идеалисти” се још некако и може прогледати кроз прсте; свесном прекршиоцу, злочиниоцу и сличном – не.
У сваком случају, сада када су маске пале, када је очигледно да је власт спремна да погази и Устав, да презре Уставни суд, да презре и већинско опредељење сопствених бирача – питање одговорности напредњачких гласача/симпатизера/чланова може се поставити на следећи начин. Није проблем у томе што су гласали за опцију која их је касније изневерила.
Али јесте проблем ако наставе да ћуте. Јер ћутање док се поставља граница између Косова и Метохије и остатка Србије, ћутање док се Србија и даље скоро на силу гура колосеком “евроинтеграција”, које је воде у сигурну колонијалну зависност (уништавање домаће пољопривреде, куповину плодног земљишта од стране страних држављана, потпуни губитак економског суверенитета, дужничко ропство, могућност легализације генетски-модификованих прехрамбених производа) – није више само обично ћутање, није немоћ изазвана бесом због изневерених обећања. Даље ћутање се може тумачити само на један начин – као тихо саучесништво у ономе што се сада чини са Србијом.
Може бити да неки немају проблема с тим. Али, ако је веровати анкетама, већина има. Али на тој већини је да покаже, односно докаже да је то тако. Лично сам видео више напредњака на прошлонедељном протестном маршу “Никад граница – Косово је Србија”.[3] Но укупан број демонстраната у најбољем случају није премашио пет хиљада. А разочараних напредњачких – и не само напредњачких – гласача, људи чији су гласови изневерени, људи чија се историја потире испред њихових очију, чији “разум грми у свом гневу” – далеко је више.
Упутнице:
[1] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=11&dd=08&nav_category=12&nav_id=658779
[2] http://sivisoko.blogspot.com/p/blog-page.html
[3] http://www.nikadgranica.org/video/
(Фонд стратешке културе)
