Начелник Косовско-поморавског округа, дипломирани инжењер агрономије Драган Николић, поручује да је овај крај јужне покрајине заборављен од Београда. У разговору за „Политику” Николић каже да је овај део Космета који, поред севера, има највећи број Срба – 35.000, изгледа намерно запостављен, а новац који је стизао из Београда завршавао је у џеповима „политичких комесара ДС-а”.

„Претходна власт успела је да изгради само два обданишта, а од рата 1999. године, и поред бројних најава, нисмо добили болницу и породилиште. Зато за 13 година ниједно дете није рођено у Косовском Поморављу, већ у централној Србији. Зато с правом кажем да је у Косовском Поморављу на снази „административно-етничко чишћење Срба”, објашњава Николић, иначе члан УРС-а.

 

Чини се да је време у Косовском Поморављу стало. Зашто је то тако?
Некада је у четири општине Косовског Поморавља живело 70.000 Срба. Тачније, до рата, а сада се тај број преполовио. Људи одлазе, иако не продају своја имања и куће, за младе породице нема перспективе, живи се од социјалне помоћи и пољопривреде, а мали је број оних који су запослени у здравству и просвети и живе на буџету Републике Србије. Ипак, морам да кажем да је оно што сте видели код нас слика стварног живота, али оног који се живео у 19. веку. Рецимо, у Пасјану, једном од највећих косовско-поморавских села, где живе искључиво Срби, ништа није урађено за последњих 13 година. Иста је ситуација и у остале четири општине, с тим што у Гњилану више нема ни једног Србина.

 

Ко је крив за такву ситуацију?
Као искључивог кривца сматрам Горана Богдановића који је био на челу Министарства за Косово и Метохију. Не могу тачно да се сетим да ли је свега два пута био код нас у Поморављу, али ни тада није нашао за сходно да ме позове да се сретнемо, да седнемо и поразговарамо о невољама овог народа. Новац је ишао ка Космету, ишао је и у Поморавље, али је завршавао у џеповима „комесара ДС-а”, у џеповима разноразних назовибизнисмена који су имали задатак да отворе предузећа и фирме у којима би запослили Србе. Више милиона динара отишло је, рецимо, у земљорадничке задруге које никада нису заживеле. Нико не зна шта је са новцем који је Београд овамо слао.

 

Да ли сте некоме у Београду указивали на ове неправилности?
Писао сам Народној канцеларији Бориса Тадића, писмено се обраћао премијеру Цветковићу. Никада ниједан одговор нисам добио. Никада се са Богдановићем уживо нисам срео. Тачно је да је Министарство економије помагало овај крај запошљавајући људе на неколико месеци, али је све то недовољно да би се Срби који овде изузетно тешко живе, не само када су у питању безбедносни услови, већ и економски, бар мало осетили као да су део Србије, део Београда.

 

Шта очекујете од нове власти, односно од Александра Вулина, директора Канцеларије за Космет?
Апелујем и молим Вулина у име 35.000 Срба Косовског Поморавља да дође код нас и да се у очи погледамо, да се сам увери како живимо и да му испричамо све невоље које овај напаћени српски народ прате од рата до данас. Да обиђе Церницу, која је синоним за српско страдање на Космету, да нам помогне да добијемо болницу, како не би тешки болесници морали да изнајмљују албанске таксисте који их возе до прелаза са Србијом а потом да се даље, како знају и умеју, сналазе како би стигли до лекара. Да нам помогне да и ми, као и остали народ, у 21. веку имамо своја амбулантна возила. Сада цео возни парк у четири општине Косовског Поморавља има само једно регистровано амбулантно возило и то на таблице једног од градова у Србији.

 

Више деце у иностранству него у Пасјану, Коретишту…
Поред погрома који смо доживели 1999. године, потом 2004. године, доживели смо и да више српске деце из Косовског Поморавља учи школе у иностранству него, рецимо, у Пасјану, Коретишту, Новом Брду, у импровизованим школама општине Косовска Каменица. До рата и неколико година после, у Пасјану се годишње рађало 50 деце. Прошле године у овом селу је заплакало само осам беба.

 

Биљана Радомировић