Борис Тадић је престао да влада и почео да чита „Нови Стандард“. И то су две вести које дају наду – прва за Србију, друга за њега. Проблем је, међутим, што Борис Тадић чита исто као што је владао. Сам.
Зато се питам да ли је у духу и слову безбедносних стандарда, европских наравно, да Борис Тадић новинске текстове чита сам, бар сад, на почетку? Да ли је то сувише нагло за човека који је готово деценију био окружен свитом читача, све самих ришељеа, готових да им се баце три реченице и најчеститијег човЖека, а они ће у њима већ наћи разлог да га обесе? Не би Борис Тадић био први који се сам читајући самоповредио; опасно је то јер новински текст је, као фински нож, ствар са две оштрице, а можда и понеком невидљивом, посебно за човека који је напрасно решио да буде сам свој Ришеље.

Три реченице које су му требале да би обесио писца Тадић је пронашао у тексту Драгана Коларевића „Време је за први српски културни устанак“, објављеном на „Новом Стандарду“ 13. августа ове године. Будући да сам уредник нареченог Коларевићевог текста, мојој сујети годиће да разумем шта је то Тадић успео да прочита на „Новом Стандарду“. Али, судећи према саопштењу где тражи смену Коларевића – који је у међувремену постао државни секретар у Министарству културе – Тадић заиста чита као што је владао: рђаво, ригидно и глупо.

Идемо редом. Коларевић је – за неупућене – писао критички текст о српској културној политици из времена Тадићевог режима, закључујући да је српска култура окупирана, да је дубоко обележена титоизмом, да је прохрватска и да, заједно са медијима, разара српско национално биће. Ништа ново, рекло би се, ништа о чему нису писали многи, међу којима најаргументованије Мило Ломпар у својој већ чувеној књизи „Дух самопорицања“ (за читаоца Тадића неке тезе из књиге и на овом сајту: отвориш www.standard.rs, кликнеш на „тражи“, укуцаш „Ломпар“, читаш, уживаш и једнако немаш појма).

А онда је Тадић сео и написао текст у коме је, тезу по тезу, разбио Коларевића, показујући у демократској расправи да државни секретар није у праву, него је културна политика просрпска барем колико је то свих ових година био и председник Србије. Па, и није баш. Сео је и написао једно опскурно саопштење, на коме би му позавидео и некад чувени Фу-Му (Фуад Мухић, идеолошки главосек босанских комуниста из 80-тих година, који је 90-тих, како је и ред, завршио у једној проусташкој странци). И, наравно, да не изневери традицију титоизма, Тадић је захтевао Коларевићеву главу. Политичку, наравно, јер, „Соколе, пустићемо ти само мало крви“, како би рекао један други класик босанског марксизма.

 

Диктатура пред вратима,  Зашто се дакле има сменити Коларевић? Зато што се – каже Тадић – залаже за „револуцију културне политике“, зато што је то – пази сад, ко не седи, нека седне – „устанак против неистомишљеника“, затим „чин који у цивилизованом свету заслужује најоштрију осуду“ и, на крају, акт „који афирмише диктатуру“.

Опасан неки Буђони тај Коларевић, добро је да то знају ови у влади, па да га свако јутро натерају да наган и бомбу остави код портира. Али, пре него што закључимо било шта, хајде да видимо како изгледа тај Коларевићев разорни револуционарни програм. Каже Коларевић:

„Има ли излаза из овакве ситуације? Против окупације постоји само један лек. А то је устанак, овде се мисли на културни устанак, Први српски културни устанак.“

И ево како одмах затим објашњава своју устаничку револуционарну праксу:

„Зашто не бисмо сви који волимо и живимо за језичку уметност жртвовали део себе за бољу будућност, за наше потомке? Зашто својим скромним новцем, са глумцима који имају националну свест не бисмо створили алтернативно позориште. Нису нам потребне прљаве мафијашке паре ни мрвице са богате државне трпезе титоистичке бирократије.“

Знам, разочарани сте. И ја сам. Већ сам видео како Коларевић навига „Аурору“ и вади топове да опали по Зимском дворцу, већ сам се спремао да га замолим да, ако већ неће да поштеди жене и децу, укаже бар мало милости Борису Тадићу, Горици Мојовић и Горану Паскаљевићу. Кад оно Коларевић обична девојчица, која би од свог скромног новца отварала атернативна национална позоришта. Да ли је могуће да Борис Тадић чак ни овако једноставан текст и овако бениган доживљај културне револуције није успео да разуме?

Идемо даље. Следећа Тадићева оптужба делује још злокобније и још озбиљније. Наиме, наш борац против пролеткулта оптужује Коларевића за „састављање спискова ‘носилаца и извршилаца погубне антисрпске политике’ са именима и презименима истакнутих културних посленика“, што је „скандалозан, антицивилизацијски чин, који је у најстрашнијем облику већ виђен у историји у доба нацизма“.

Ту смо, дакле, Коларевићу, нисте ви никакав бољшевик, ви сте заправо нациста. Или сте обоје истовремено, а уз то сте и нарко-дилер, сарадник мафије, навијач и јатак ратних злочинаца или – ако хоћете све то краће и разумљивије – противник политике Бориса Тадића.

Отуда је Коларевићев текст – оставимо закључак читаоцу Тадићу – „израз опасне намере обележавања појединаца са циљем ускраћивања основног права на слободу мишљења и политичког избора“, и „дискриминаторско етикетирање грађана који имају другачији политички став“.

Време је да видимо те спискове које је направио Коларевић, ту мучну припрему за „Кристалну ноћ“, коју Борис покушава да спречи последњим напором своје интелигенције. Коларевић се у тексту пита:

„Ко су носиоци и извршиоци погубне атисрпске политике у Србији? Да ли су то они који су дали недвосмислену подршку Тадићу и Јовановићу на протеклим и свим претходним изборима?“

А онда следи списак од 27 културних посленика који су на изборима јавно подржали ДС, а за њима имена још 19 истих таквих који су подржали ЛДП. Наравно, спискови су скинути са сајтова две странке, које су их ваљда и направиле. И онда, наравно, наш Коларевић, пред стотинама хиљада разуларених Срба у финалу свог нирнбершког говора налаже да се ових 46 имају убити по виђењу. Ево како:

„Зашто се толико уметника страначки сврстава? Због новца?“

Ништа више, само то. Не личи баш на позив на убиство, чак ни на прогон, нико ту чак није ни, како би Нушић рекао, „виђен за Ивањицу“. Или личи, помиње се неки новац, а где се помиње новац, убити је као попити чашу воде, посебно ако сте, понављам, противник политике Демократске странке и петооктобарске културне политике, коју је моделовала она са својим политичким дериватима .

 

Инверзација, мајка тоталитаризма, Наравно, Тадић у свом саопштењу примењује типичан тоталитарни манир идеолошке дисквалификације – инверзију. То ће рећи да сопствене особине које жели да сакрије по сваку цену приписује свом политичком противнику јер, да се не лажемо, где се уопште сопствени лешеви из ормана могу сакрити боље него у орману непријатеља. Тако је Коларевић тај који другима ускраћујеправо „на слободу мишљења и политичког избора“, наспрам 46 културњака који, част изузецима, своје цедеове продају уз детерџент и улошке; који са Тадићеве предизборне бине иду право по паре у јавна предузећа; за које целу деценију раде сви фондови за културу; који се, сви заједно, не скидају са медија, где, гле чуда, не раде ништа друго осим што испољавају своју слободу мишљења, жуту него шта. И на свим тим набројаним местима за Коларевићеву слободу целе те деценије није било места, нигде га није било, јер он је, како нас Борис обавештава, „за време Слободана Милошевића био један од носилаца пропагандне машинерије недемократског режима“. Дочим је његов био демократски, док му је пропаганда била друго име за истину.

Морао је тај зли Коларевић да постане, према Борису, ништа мање него састављач црних листа само да би се сакриле црне листе Тадићевог демократског режима, које нису биле ничија ни жеља ни претња, већ нешто што је постојало и што постоји и сад. Треба ли на овом месту набрајати српске новинаре који не могу да објаве текст у српским новинама или да се појаве на српским телевизијама, ни онда ни три месеца пошто је Тадић отишао са власти; треба ли да поменем имена српских глумаца који не играју зато што нису политички подобни; или режисера који су, само зато што нису део политичке фамилије, на црним листама са којих се не режира по српским позориштима и којима нема пара за српске филмове.

Коларевићев текст може се читати само на један начин: као његов став у коме ни за кога – важно је рећи – не предлаже никакве санкције нити изопштење из јавног простора. Да ли је, насупрот тога, „дискриминаторско етикетирање грађана који имају другачији политички став“ све оно што смо свих претходних година читали и гледали у Борисовим новинама; да ли је исто то и оно што нисмо видели, а знали смо да је тамо – у Борсовим затворима – где је притвор, цивилизацијски и европски, имао тежину, дужину и значење казне?

Уме да буде чудна ствар та идеолошка инверзија. Посебно је чудно кад у самом њеном финалу свог противника назовеш фашистом. И човек не треба да буде много паметан па да такву инверзију назове – признањем. И то признање иде с тобом, чак и на светионик.

 

 ( Нови Стандард )

Ознаке: Борис Тадић, диктатура, Жељко Цвијановић, инверзија