Прочитај ми чланакПОВРАТАК У КАМЕНО ДОБА
Кукавичка диктатура Александра Вучића, са много уцењених поданика, са онима које ће он ритуално жртвовати и оптужити их да су лагали, пљачкали, убијали, застрашивали, хапсили, пребијали и излуђивали оне ретке слободне грађане Србије, нестаје великом брзином. Али, да ли ће заиста „ти други“ пристати да лажу за њега, да им он није наредио да раде разна непочинства у овој земљи? Мала је могућност. Велика већина је спремна моментално да га изда, прокаже и освети му се за терор који су трпели само да би имали радно место и плату, да би преживели страхоту беспарице, глади и понижење. Међутим, они најкрупнији саучесници у пљачки са којима је делио плен, попут водећих „лидера“ у региону, гледаће да сачувају своју кожу у својим државама, на разне начине. Неки већ данас тврде да су се „слабо познавали“.
Никола Влаховић
Џо Наваро је двадесет пет година радио за ФБИ као специјални агент за процену понашања и контрашпијунажу. Данас је један од водећих светских експерата за невербалну комуникацију и саветник највећих мултинационалних компанија. Ванредни је професор на Универзитету Сејнт Лео, а често држи предавања и на Харвардској пословној школи. Написао је тринаест књига. „Шта нам свако тело говори“ је његово најпознатије дело, преведено на двадесет девет језика.
Пре пар година бавио се „невербалном комуникацијом“ Александра Вучића, српског диктатора, чијој диктатури је очито дошао крај. Наиме, Наваро је утврдио да се Александар Вучић „грчи“ кад год му неко постави питање које он лично није „делегирао“, те да његови покрети говоре о човеку који је у перманентом бекству од стварности.
Како то његово бекство изгледа у часовима кад више нема никакву одступницу и кад је у мраку који је сам створио.
А, што је тај режимски мрак у Србију већи, то је овом диктатору крај ближи. И он то зна па је недавно на свом Инстаграм налогу, у једном видео снимку, изговорио исту реченицу коју је Слободан Милошевић изговорио 2000. године, кад му је заиста дошао крај: „И не руше неки споља Србију због Вучића, већ руше неког Вучића због Србије“.
Скоро четврт века након пада Милошевића, коме су отказали послушност војска, Служба и дворска свита, јер више није било новца да их издржава, а круг пљачке се свео на 300 људи око њега, режиму Александра Вучића дешава се нешто слично али истовремено и знатно друкчије. Наиме, Вучићев најважнији „производ“, финансијска мафија, криминални „инвеститори“, локалне и регионалне криминалне банде, те њему сродни криминални режими у непосредном окружењу са којима је сарађивао, срушиће се заједно са њим. Појединачно или сви заједно и одмах након његовог пада, свеједно.
Први који може да рачуна на „слободни пад“ је свакако Милорад Додик, примитивни аутократа предуго на челу српског ентитета у БиХ, који је већ одавно изгубио представу о реалном, због више стотина милиона евра (поједине рачунице говоре и читаву милијарду) личног богатства које је стекао пљачком, незаконитим радњама, кршењима свих закона и Устава.
Толико имовине и новца, стекао је углавном уз озбиљну подршку режима Александра Вучића, који је издашно, милионским донацијама из буџета Републике Србије, помагао Додикове послове у БиХ, Хрватској, Црној Гори, а пре свега у Србији и неким страним државама. Његови „перачи“ новца у Словенији, Аустрији, Чешкој, Мађарској и на многим другим локацијама на европском континенту, такође су одлично зарађивали.
Новац који се ту окретао, мери се милијардама, кроз разне инвестиције а најчешће „око њих“.
Из најбољих извора овог магазина, Драган Човић и Милорад Додик, преко Александра Вучића остварили су везе са Руском Федерацијом, из личних интереса а не из неких геостратешких и патриотских/домовинских како су то упорно годинама представљали јавности.
У прилог томе, извори говоре да је бивши шеф руске ФСБ, Николај Патрушев, у једном хотелу код Трогира, 2018. године имао сусрет са Драганом Човићем и једним његовим сарадником. Човић је одмах након састанка са Русима издао „напутак“ (упутство) за припрему изборна кампање у Босни и Херцеговини, са циљем унутар-страначког рушења тадашњег и садашњег хрватског премијера Андреја Пленковића. Разлог том „расколу“ био је класичан сукоб двојице шефова ХДЗ-а, око новца и утицаја.
Са своје стране, Руска федерација је имала своје интересе па је Човић са Петрушевим и још најмање двојицом обавештајаца договорио тада све о „јачању веза групације политичких, привредних и обавештајних служби из Хрватске, које су повезане са Руском Федерацијом“. Ту је посебно истакнута фирма ППД Загреб која је један од главних партнера руског Гаспрома на Балкану, а ППД је у пословним односима са Алуминијем Мостар чији је главни корисник Драган Човић. Када је почетком Алумини потписивао уговор са Електропривредом БиХ (где удео има и кум АВ, Никола Петровић) а банковне гаранције им је одобрила руска Сбер Банка. Наравно, уз ургенцију Александра Вучића из Београда и давања „српских гаранција“ у име виших циљева.
Патрушев је на том састанку затражио и појачавање кампање за трећи ентитет БиХ (хрватски), а један од задатака који је добио Драган Човић је било и формирање представништава кантона које контролише ХДЗ БиХ. Месец дана касније Драган Човић је обавестио јавност да ће поједини кантони (хрватски у БиХ) отварати своја представништва у иностранству.
Због политичке парализе БиХ, Руска Федерација је и онда и данас на идеји да се тај проблем реши трећим ентитетом и федерализацијом БиХ. Додик и Човић, који су добили одређену финансијску и политичку подршку из Москве, покушали су на сваки начин да са Руском Федерацијом играју „на дуже стазе“. Да начелно прихвате ту идеју, а да суштински из Москве што дуже добијају финансијску и политичку подршку за то.
То је стратегија коју им је понудио Александар Вучић, чија је тактика бесконачно развлачење уговорених послова, било економске или политичке природе и производња наводних препрека на том путу.
Томе је дошао крај. Ни велике империје, попут Руске Федерације или Америке, нису више спремне да буду „медијум“ за игре малих балканских диктатора.
Ударац који ће Вучић добити, прво губитком Београда, а онда и губитком потпуне власти, директно ће коштати све оне који су са њим играли „на велико“.
У марту месецу 2024. године, распуштен је Сабор Хрватске, отварају се нове велике истраге од стране Европског тужиоца у Загребу, ХДЗ је пред коначним одласком са политичке сцене као „главна странка“, а то значи да ће и неколико српских (Вучићевих) мултимилионера, уплетених у криминалне послове, доћи на оптуженичку клупу.
Јавност у Србији сазнаће ускоро и ко су „велики инвеститори“ у Истри и Кварнеру, ко гради и чијим новцем у Загребу, чему служе поједине консултатнтске агенције из Словеније, и како је Александар Вучић умислио да је „Бос“, да је дословно „Кум“ балканске мафије, а уствари је њен потрчко.
Његова „двојна влада“ са Милорадом Додиком и њихови заједнички финансијски интереси уплетени су дословно у сваки велики посао у региону, па „савез“ Милорада Додика и Драгана Човића уплетених у неке послове са дугачког списка великих инфраструктурних објеката који се граде или ће се градити у Србији, а које је најавио Вучић и који треба да буду изграђени до маја 2027. године када почиње светски спектакл, ЕXПО.
Ради се о новој згради сајма, такозваном националном фудбалском стадиону, новој железничкој и аутобуској станици, првој линији метроа, гасоводу, Природњачком музеју, згради Филхармоније, акваријуму, булеварима у Београду, масовној обнови фасада у градовима Србије. Поменути су и неки путеви и пруге.
Сасвим је јасно да је немогуће све то саградити и „дотерати“ за нешто више од три године. Али, управо због тога што ће већина тих објеката бити недовршена, могућности огромног, до сада највећег прања новца на европском континенту, отворене су широм.
На то рачунају и Вучић, и Додик и Човић, па и Пленковићева финансијска мафија из Хрватске, словеначки „предузетници“ скривени иза низа београдских фирми, а укључени су и сви постојећи мафијашки кругови из других крајева региона и из иностранства, пре свега из Италије и Турске.
И док се овакве фараонске идеје нижу, српски диктатор ни након три године од обећања да ће београдско предграђе Борча добити канализацију, није тај посао реализовао. Као „главни предузимач“ у Србији, бави се само оним инвестицијама у којима има мутне воде и крупних риба са којима може да опљачка што више.
Јер, процењених 12 (дванаест) милијарди евра улагања у ЕXПО у ситуацији када Србија има преко 100 милијарди евра, што јавног, што спољног дуга, говори да ће ова држава у тешком банкроту, након поменутог пројекта ЕXПО, уколико до њега дође са овим режимом или са било којом другом влашћу, доживети масовни грађански сукоб или општи помор услед потпуне економске парализе друштва.
Александар Вучић, Милорад Додик, Драган Човић, Андреј Пленковић, комплетна влада БиХ Федерације, македонски и црногорски тајкуни и политичари, Словенија као легитимна праоница „балканских каретла“, те најбогатији косовски Албанци и њихови нарко-кланови, чине једну неформалну лоповску заједницу која „фингира“ политички живот, ради што сигурније позиције на теренима на којима делују. Једноставније речено: да се народ не побуни.
Вучић и Додик су упорно (и безуспешно) покушавали да обману Руску федерацију од које су очекивали силне милијарде и пљачкали ЕУ фондове, а сви остали су играли исту игру, углавном евроатланском империјом, мање са Русом Федерацијом.
Да је све баш тако говори и податак да Додикова влада у Бањалуци није добила ниједан руски кредит до данас, осим инвестиција у рафинерији нафте у Босанском Броду (РС), али то су улагања у имовину Руске Федерације (јер је та Рафинерија у власништву РФ).
Са Вучићем су велики капитални послови са Русијом прекинути након што овај диктатор није пристао на руску контролу и суперконтролу њихових инвестиција и начина трошења њихових наменских кредита.
Из Русије у БиХ ентитет Република Српска, никада није стигао ни „велики“ ни „мали“ кредит, које још 2015. године, након Додикове посете Москви и састанка са Путином, најављивала Вучићева пропаганда. Тако је остало све до увођење ЕУ санкција Русији, кад су све банке у БиХ под окриљем западних земаља, прекинуле трансакције са РФ, чиме су суспендовани сви начини да се то уради преко посредника из других земаља.
Међутим, Вучић је још давне 2013. године, у великом интервјуу за сарајевски дневни лист „Аваз“, најавио „посредовање“ код престолонаследника Уједињених Арапских Емирата у циљу успостављања пословне сарадње са Босном и Херцеговином. То се убрзо и остварило, јер је, не само из УАЕ, већ из конкурентских феудалних фамилија, попут оне из Катара, почела трка ко ће да купи што више некретнина у „европској БиХ“. Био је то почетак велике игре коју је англо-америчка обавештајна заједница преко „послушног Алека“, одлучила да реализије: милијарде из арапских земаља, зависност од Запада, једнако даље од Русије.
Ову стратегију Вучић је на сваки начин искористио за потребе ојачавања своје диктатуре у Србији, за формирање своје параполиције и страначке паравојске, за куповину скоро сваког медија у Србији и за масовну суперконтролу сваког појединца у држави-затвору коју је створио.
Вучић, Додик, Човић, па и Пленковић, остваривали су преко европских „народњачких“ партија годинама своју „политичку и економску стабилност“, а заправо су добили одрешене руке да пљачкају за интересе европских финансијских олигархија.
Генерални секретар Слободарске странке Аустрије (ФПÖ) Михаел Шнедлиц, имао би о томе дуго да прича на неком поштеног суђењу. Пре свега о списку 65 фирми које су у власништву или под контролом Милорада Додика, а које је влада САД ставила „под санкције“, у координацији својих и српских служби (које су биле принуђене да „поднесу рачуне“ о Додиковим пословима).
Јер, Додик је власник „Галенс Инвест“, има највећу и најлуксузнију зграду у центру Новог Сада (коју зову „Додиковка“) а та његова фирма је у Србији изградила на десетине објеката у вредности од више стотина милиона евра.
Према сазнањима извора овог магазина, Додик је имао и посла „преко трећих лица“ и са сином Џорџа Сороша, Александром Сорошем, о чему је својевремено спекулисао и угледни амерички Неw Yорк Тимес. Увођењем америчких санкција, покушао је управо преко Александра Сороша да оствари било какав „излаз“ али је љубазно одбијен. Наиме, ФБИ је већ водио разговоре са млађим Сорошем око његових гостовања у Београду, па се сазнало у дипломатским круговима да је она друга агенција (ЦИА) имала своје планове око тих контаката. И ту се прича између Сороша и балканског диктатора Александра Вучића (плус Додик) завршава.
У јуну месецу 2021. године, подсетимо, Александар Вучић је добио од владе из Вашингтона отворену претњу (у виду Прокламације) да ће бити подвргнут санкцијама (то је до данашњег дана остало као отворена могућност). У вашингтонском интерном жаргону та Прокламација се назива „нема уточишта“ – „но сафе хавен полицy“. Прецизније: нема уточишта за Александра Вучића!
САД заједно са Европском унијом отворено покушавају да „руски утицај“ и кинеске инвестиције у Србији и региону зауставе. Тај посао на Балкану им је потпуно промашен и узалудан. Али, цену ће платити њихова „корисна будала“, Александар Вучић, који је у покушају да изгира и Русе и Кинезе, дошао до тога да је у току његово смакнуће са власти.
Међутим, то што ће диктатор да испашта, логичан је след ствари, али су последице за Србију такве да је постала кинеска провинција, а инвазија турских „инвеститора“ којима је Вучић широм отворио врата, убрзо ће Србију вратити у оно што се данас зове „неоосманизам“, овај пут прво економски, а онда и сваки други.
Паралелно са Вучићем, са сцене вероватно одлази и комплетан врх досадашње владе Р. Хрватске, а кад неки од њих буду убрзо процесуирани, онда ће се сазнати и сви послови које су Вучићеви кумови и пословни партнери радили у Хрватској, мимо закона, процедура, мимо знања јавности и на штету грађана обе државе, и Србије и Хрватске.
Има ту и „наследника династије“, па се забављају по Хрватској. Браћа Урош и Милош Панић, синови некадашњег Шешељевог „боди гарда“, Петра Панића и кумови Александра Вучића, данима су навдоно бежали истражним органима, наводно је за њима расписана потерница, јер су осумњичени да су били на челу организованог ланца проституције. Правдало се непостојеће српско тужилаштво да су им ова двојица „утекли“ само неколико сати пре почетка акције хапшења, те да им се од тада тада „губи сваки траг“.
Онда су им се Панићи наругали, послали им „поздрав из Хрватске“, где их је Вучић лично послао, на „скрб“ ХДЗ полицији. Наиме, Панићи у Опатији где имају свог „службеног побратима“ захваљујући утабаним стазама земунског клана, и присним пословним везама.
Међутим, они су тек „ситна риба“ у односу на озбиљне, крупне српске мафијаше из најближег Вучићевог окружења, који су набављали хрватска документа или су слободно шетали по Хрватској. Ко у Београду продаје хрватске пасоше за 15 хиљада евра, сигурно зна Вучићева приватизована Служба. Пре извесног времена је 30 особа ухапшено у Хрватској јер је „неко у Београду са високе позиције“ обезбедио пасоше за више од 1.000 криминалаца из Србије, међу којима су били припадници „криминалне заједнице“, одлично познате Александру Вучићу, као што је и он њима одлично познат.
Задњег дана фебруара месеца 2024. године, у канцеларији главног истражитеља новчаних токова Централне европске банке у Франкфурту, састављен је интерни документ у коме је неформално (за сада) покренута истрага свих инвестиција, фондова, кредита и других „производа“ са којима је режим Александра Вучића у Србији имао посла. Упркос томе што је председница Централне европске банке Кристина Лагард била све до сада из политичких интереса ЕУ била толерантна према начину на који Вучић користи та средства (а и сама је корумпирана!), Федералне резерве САД и централна банка САД, прикупљају сваки детаљ о његовом „пословању“ на Балкану и шире у региону и у свету, пре свега због информације коју је ФБИ доставио ЕЦБ, да је диктатор у Београду, „прешао све границе“ те да је новац од илегалне продаје иранске нафте завршио у фондовима који ће бити кориштени ради опстанка А.Вучића на власти до завршетка ЕXПО 2027. године.
Мада сама информације делује прилично нереално у околностима кад Иран има санкције, а Вучић је под сталним „мониторингом“ својих послодаваца из англо-америчких служби, постоји и она друга велика сила, Кина, која на волшебне начине може овако нешто да изведе преко својих глобалних веза.
Информацију о овом интерном документу покушали су да провере и извори овог магазина, па је сад сасвим извесно да тај документ постоји, да се тиче режима Александра Вучића и да је реч о контроли милиона из разних извора који долазе у руке његовог режима.
Међутим, и руска влада и ФСБ, који су „прећутали“ не тако давно узимање дела територије Јерменије од стране Азербејџана, знају да је оружје које је режим Александра Вучића тада испоручио једној страни (Јерменији), изазвало један протест од стране владе у Бакуу (Азербејџан). Наиме, званични Азербејџан, а Вучић се хвали пријатељством са том земљом, тражио је објашњење од Србије зашто је српско оружје употребљено против Азербејџана током сукоба у Товузу (о томе постоји извештај агенције Интерфакс-Азербејџан). За чије интересе је Вучић то урадио?
У периоду од 2013. до 2018. године, Азербејџан и Србија потписали су декларације о стратешком партнерству и о плану о заједничким акцијама у оквиру стратешког партнерства. У тим документима, Баку и Београд признају територијални интегритет две земље. Такође, сарадња између страна потписница у домену безбедности и одбране препозната је као један од приоритета.
Влада Србије је у вези овога саставила један неубедљив одговор у коме пише да је „оружје у Јерменију извезла једна приватна компанија чије име не сме да износи у јавност, те да вредност робе не износи више од милион еура, а транспортована је из Србије у две туре“.
Кад разуман човек прочита овакав одговор, постаје му јасно због чега Централна европска банка у Франкфурту истражује Вучићев режим, односно, токове новца и „послова“ тога режима. И онда сасвим реално звучи и тај „интерни документ“
Једно је сигурно: падом Александра Вучића, срушиће се и једна читава регионална криминална пирамида, а треба веровати да ће и они који се буду разбежали широм света бити похватани, како би „отпевали“ све што знају о самозваном „шефу“ свих криминалних кланова у Србији и око ње, који ових дана тврди пред двадесет ТВ камера да „нема ни динара у џепу“ и да је најсиромашнији председник једне државе.
Да се он питао, још неку годину, Србија би се вратила у камено доба. А, добрим делом (у културолошком смислу) и јесте.
