Прочитај ми чланак
Немачке реакције на кризу у Украјини указују на кризу о којој се још не дебатује, али се то неће избећи– кризу западног савезништва.
Покушај притиска на Русију сломљен је у Немачкој, показују анализе реакција у јавности те земље, која у кризи поводом Крима и Украјинечешће разуме Русију и Путина него Обаму и САД. Влада Немачке принуђена је да то уважи, и зато коригује почетни ригидан став. Много проминетних Немаца није баш сигурно да би Запад због Крима требало да се конфронтира с Русијом, закључио је у осврту на тај случај Шпигл, наводећи да је интересовање за случај велико и да међу грађанима нема равнодушних.
На Интернету, у форумима и расправама “уочљиво доминирају они који исказују разумевање за корак Русије”, каже Шпигл. А, да би све било јасније, чак цитира и двојицу некадашњих канцелара – Хелмута Шмита са изјавом да је ситуација у Украјини опасна “зато што се Запад у томе тешко израдио” и да су Путинови поступци “сасвим разумљиви”, и Герхарда Шредера да ни он сам није баш “увек пазио на међународно право”.
МНОГО ИХ ЈЕ КОЈИ РАЗУМЕЈУ ПУТИНА
Редспремних да Русију разумеју дугачак је и прожима све политичке формације, слева на десно, наводи Шпигл. Мотиви таквог расположења различити су, каже лист, именујући при томе “неке историјске, неке текуће, неке идеалистичке и оне материјалне”. Најочигледнији су интереси бизниса “зато што компаније желе да продуже трговину са Русијом, те су према томе против санкција”. Остали утицајни чиниоци укључују “страх од новог хладног и чак врућег рата, историјске везе са Русијом и антиамеричко расположење, које је у Немачкој распрострањено”.
“Зашто ја, упркос свему, разумем Путина”, наслов је карактеристичног уводника феминистичке списатељице Алисе Шварцер (на слици), која каже: Украјина је “земља мост”. Половином стреми истоку, половином западу, „и то тако треба и да остане”. Ауторка оптужује западне медије за то како се ангажују против Путина, а, на другој страни, у заштиту узима његову спремност „да се брани челичном песницом”.
Уосталом, нема тако много откако је нацистичка Немачка извршила инвазију на Русију, “побивши милионе деце, жена и мушкараца”, аргументовала је Шварцер, па Шпигл закључује да је и осећај кривице појединих Немаца за оно што је било у прошлости један од мотива садашњег већег разумевања за Русију.
ГИЗИ ДРЖИ ЧАС МЕРКЕЛОВОЈ
Међу именима у, условно, „проруском фронту” у случају Украјине је и Грегор Гизи, предводник Партије левице. Веровање Руса у војни одговор, “је оно исто размишљање које доминира и продужава да доминира на Западу – сетите се само Југославије, Авганистана, Ирака и Либије”, цитиран је немачки левичар, чији партијски компањон Сара Вагенкнахт чак води кампању да се у Немачкој призна референдум на Криму.
Генерално, левичари нису популарни у Немачкој али, примећује Шпигл, то не важи за школски час који је поводом целе ствари Гизи одржаоканцеларки Ангели Меркел у парламенту средином марта поводом њене руске политике. “Све што су НАТО и ЕУ могли рђаво да ураде, учинили су!”, рекао је Гизи Меркеловој.
Преслишавање је учинило да су Гизи и Вагенкнахт „стекли више присталица на питању Русије него што у том тренутку имају гласача”, коментарисао је угледни Зидојче цајтунг.
Александер Гауланд, конзервативни политичар који је не тако давно био у Хришћанско-демократској унији, али је сада критичар ЕУ у саставу Алтернативе за Немачку (АФД ) – осетио се подстакнутим да као пожељну политику Немачке према Москви реафирмише Бизмаркову, ослоњену на „равнотежу сила” те две земље у 19. веку. Подсетио је, безмало носталгично, на „добре руско-немачке односе у време царева”, заједничку борбу против Наполеона и „помоћ руске владе у успостављању немачке државе 1871.” Из овог угла и оног што кажу левичари, резимира Шпигл, “руско припајање Крима можда јесте илегално, али није обавезно и нелегитимно”.
БЕЗ ОСЕЋАЈА ЗА ДИПЛОМАТИЈУ
После хладног рата НАТО се није усредсредио на успостављање нових услова за мир, бирајући уместо тога радије експанзију на исток. Као одговор, “руски председник је оптирао за стару царску традицију: а то је да покупи руску земљу”. Западни аргументи, уз позив на “формално међународно право”, превише су кратковиди, цитиран је Гауланд. Ипак, истинска сензација у илустрацијама немачког расположења у односу на догађај је став ауторитатив ног политичара центра Клауса фон Дунјанија да Запад у овом случају„мора да покаже да уважава Русију”.
“Американци често немају осећај за дипломатију и за геополитичке проблеме Европе. До чега је та ситуација довела? Ситуација је довела до покушаја да се Украјина уведе у НАТО”, цитиран је угледни политичар.
“Што га дуже човек слуша, све више стиче утисак да су проблем Американци, а не Руси”, коментарише Шпигл, па каже да „његове симпатије за Путина нису само у спољној политици”. Често су оне „комбиноване са убеђењем да је мање-више ауторитарни владар неопходан да Русијом влада и да земљу држи на окупу”. Американци то не разумеју. Запад нема реалистично гледање на Русију, цитиран је Клаус фон Дунјани (на слици).
Преглед несумњиво само једног делића немачких јавних реакција на кризу поводом Украјине јасно указује на кризу о којој се тренутно још не дебатује, али се то неће избећи у скорој будућности – кризу унутар западног савезништва. Можда ће она САД нагнати да у Европи мењају политику. Интереси Европе и Америке нису идентични у мери у којој Вашингтон жели то да представи, и биће даљих повода да се то види. Као што се сада види зашто је Путин рекао да се нада да ће га поводом Крима пре свих других разумети Немци.
(Стандард)
