Прочитај ми чланакЖивимо у јако турбилентним временима. Велики број терористичких напада одиграо се на разним странама свијета у јако кратком временском периоду. Грађани Велике Британије су на референдуму подржали „Брегзит“, односи између великих сила су сваким даном све лошији, мигрантска криза никако не јењава, а ИСИЛ почиње све агресивније да дјелује ван територија које контролише.
Цјелокупну гунгулу у свијету нарочито су зачинила дешавања у Турској. Покушај државног удара подигао је на ноге цјелокупну свјетску јавност и показао да је Турска све осим стабилна џава.
Шта је то државни удар? Државни удар представља насилно преузимање власти, нагло изведено. По правилу се врши војним или полицијским снагама или уз њихову подршку, запосједањем стратешких и виталних центара (комуникације, управне институције, средства информација) земље. Власт преузимају припадници политичких и војних врхова постојеће класне власти, без учешћа маса.
Историја људске цивилизације препуна је оваквих и сличних догађаја, а покушаћу навести неке од њих. Један од најпознатијих „пучиста“ у историји свакако је Гај Јулије Цезар.
Способан и амбициозан римски војсковођа који је са својом XIII легијом прешао ријеку Рубикон, граница од које јужно ниједан римски војсковођа није смио повести војску, и ушао у Рим.
Најактивнији пучисти у историји су свакако преторијанци. Основани као лична гарда Октавијана Августа, преторијанци су свргавали и доводили цареве по личном нахођењу. Убили су цареве Калигулу, Галбеа и Каракалу, свргнули Виталија, а император Тит је на престо дошао уз помоћ гарде као преторијански командант.
Занимљив је и један покушај „државног удара“ који су припадници елитне једнице руске војске „Стријелци“ покренули против цара Петра Великог, док је био у иностранству, овај насилни акт је брутално угушен.
Ни простори на којима ми живимо нису били имуни од сличних дешавања. Група српских официра, чланова организације Црна рука, у ноћи између 28. маја и 29. маја 1903. године убијају краља Александра Обреновића и његову жену краљицу Драгу и на српски престо доводе династију Карађорђевић.
Интересантно је навести и најпознатије „пучисте“ модерног доба, међу тим именима налазе се и нека нама добро позната. Пуковник Моаммер ел Гадафи 1. септембра 1969. године са групом од 70-ак официра заузима државне објекте у Бенгазију и свргава краља Идриза. Кубански диктатор наредник/пуковник/генерал Фулгенцијо Батиста чак два пута уз помоћ војске долази на власт у Хавани. Гамал Абдел Нассер и Мухамед Наџиб 1952. године изводе пуч у Египту. Године 1973. генерал Аугусто Хосе Роман Пиноче у Чилеу предводи војну хунту и свргава социјалистичког предсједника Салвадора Аљендеа. Пакистански генерал Первез Мушараф свргава владу премијера Наваза Шарифа, а од 2001 године постаје и предсједник те земље. Владу Муслиманског братства у Египту 2013. године свргава генерал Абдел Фатах ел-Сиси, који на изборима 2014. године бива изабран за предсједника Египта.
Ердоган настоји створити „султанат“ и цјелокупну власт концентрисати у своје руке, на велика врата уводи стара правила и уско веже религију са државом баш супротно ономе што је радио Ататурк.
Размјере побуне у војсци и државним институцијама против Ердогана и његове аутократије нису занемариве, вође пучиста су неки од високопозиционираних официра турске војске генерал Ердел Озтурк командант Треће армије и пуковник Мухарем Косе, за којима је кренуло око 6.000 војника, са значајним капацитетом војне техника, и 9.000 полицајаца.
Посматрамо ли ове бројке схватићемо да се ради о једној читавој дивизији, која је имала подршку авијације и морнарице. Интересантна је чињеница да су у сарадњи са завјереницима учествовали бројни представници судске власти, али и поједини Ердоганови савјетници и интелектуалци из унутрашњости и иностранства. Процјењује се да је са завјереницима сарађивало на стотине декана државних и приватних факултета, а 15. 000 просветних радника је директно или индиректно подржавало завјереничку групу.
Ситуација у Турској се додатно компликује, ако узмемо у вид и дугогодишњи сукоб са Радничком партијом Курдистана која настоји да се избори за права курдске мањине. Радикалне мјере које предсједник Ердоган најављује, увођење смртне, према побуњеницима ће довести до међународне блокаде његове земље, а што је још горе могуће је и да ће Турску гурнути у крвави грађански рат.
Ердогана нарочито треба да брину изјаве интелектуалаца да Фатулах Гулен није финансијер, већ да их је његова борба инспирисала на побуну против режима. Очигледно је да се идеологија највећег Ердогановог противника, Фатулаха Гулена, дубоко укорјенила у турским интелектуалним круговима.
Већина аналитичара се слаже са констатацијом да велике силе имају значајан утицај на армије, појединих регионално битних играча, због великих улагања у опрему и образовање официрског кадра.
Турско друштво је специфично по много чему, јер армија игра веома важну друштвену улогу. Војска је заштитник тековина које је у ту државу усадио њен велики реформатор и творац модерне секуларне Турске Мустафа Кемал Ататурк. Побуна која се прије неколико дана десила сигурно је само почетак дубоке кризе и подјељености у турском друштву. Предсједник Дестабилизација политичких и друштвених прилика у Турској, са којом имају добре економске и трговачке везе, негативно ће се одразити по државе из нашег региона.
Једино је сигурно да нас очекује интересантан и буран период на геополитичкој мапи свијета.
