Прочитај ми чланак
Кажу да је она стара “Зрео за секирче” остала као подсетник на давна времена кад су Срби упражњавали један крајње морбидан обичај под називом – лапот. По њему су, наиме, деца каменовањем или секиром убијала своје родитеље чим напуне 60 година, јер више нису били у стању да привређују!
О живој пракси јавног ритуалног обичаја познатог под називом лапот (у источној Србији и Динарском појасу) и пустевовање (у Црној Гори) не постоје, међутим, етнографски и емпиријски докази.
Према речима антрополога и етнолога, нема непосредних доказа, археолошких података, нити етнолошког материјала који би поткрепио чињеницу да се лапот на овом подручју икад упражњавао.
Антрополог Бојан Јовановић, аутор књиге “Тајна лапота”, упозорава да лапот заправо није ни обичај ни ритуал, већ мит, тачније “прича с дубљим психолошким конотацијама” и превентивном социјалном функцијом.
– Овај мит је од давнина присутан у фолклорима разних народа, између осталог, Романа, Германа, Словена и представља етичку поруку заједнице да се такав чин (лишавање живота старих и мудрих чланова заједнице) никад не сме вршити. Тачније, права суштина приче о лапоту није у опису ритуалног убијања стараца, него напротив, у његовом укидању, забрани оцеубиства у име спречавања хаоса, а зарад цивилизованог решавања генерацијског сукоба и опстанка културе – почиње причу за Телеграф Јовановић, додајући да се са овим митом често погрешно мешају други мотиви.
– Често се, у циљу потврђивања лапота прибегавало позивању на различите мотиве, који немају никакве везе с њим. На пример, на историјске чињенице према којима су из економских разлога неки народи, попут Ескима, остављали своје старе да умру. Или на обичај из Источне Србије, који је “живео” у 19. веку, у оквиру којег би родитеље онда када више нису способни за привређивање остављали “на појати”. Тамо би радили неке пригодније, лакше послове и тако живели, али одвојено од базичне породице, како би јој били на мањем терету – прича Јовановић.
Он истиче да овај економски мотив, баш као и онај познат као “жртвовање старих”, свакако није аргумент којим би могло да се потврди да је мит о лапоту икад био реални обичај или ритуал који се упражњавао.
У делу “Народна предања о убијању старих људи” из 1929. великог српског научника Војислава Радовановића, асистента Јована Цвијића, лапот је описан као јавни ритуални чин!
Између осталог, пише да је у Пиротском пољу лапот вршило цело село тако што би сваки сељанин мотком ударио старца по глави. У Источној Србији и Црној Гори практиковало се стављање проје на главу стараца, која би се потом ударила чекићем, док су Власи имали обичај да новопечене 60-годишњаке прже гвожђем по врату или их сахрањују живе.
Ритуал су вршила деца или најближи сродници, а онај кога би водили на лапот ишао је наводно без страха, надајући се бољем животу на оном свету, јер је тако обичај налагао.
Први школовани српски антрополог и управник Етнографског музеја у Београду Сима Тројановић у књизи “Лапот и проклетије у Срба” (1898.) даје најбоље објашњење зашто је лапот напуштен.
Према његовом писању, обичај је укинут у 11. веку, након што су људи схватили да греше зато што убијањем старих “беспотребно лишавају заједницу њихове мудрости и искуства”.
(Телеграф)
