Прочитај ми чланак
У време санкција, немаштине и распадања илузија, снова и нестајања једне велике, до тада срећне земље, сви који су имали могућност покушали су да оду негде где још има наде. Породица Маринковић једна је од њих.
Године које су уследиле представљале су право осипање српске културе, језика и обичаја. Небројено њих брзо је заборавило своје претке и корене, ретко ко се данас сећа иједне речи матерњег језика, а Маринковићи су учинили управо супротно: сачували су своју традицију, језик и културу за неке будуће генерације.
У Америку су отишли давне 1993. године у жељи да избегну политичке и економске невоље, које су биле на помолу током рата на просторима бивше Југославије.
Отишли да би деци обезбедили бољу будућност
– Криминал је био у порасту и желели смо да поштедимо децу од онога што следи у таквим приликама – почиње причу Владимир Маринковић, који се тренутно бави развојем хотелских апликација.
Иако је одлазак читавој породици тешко пао, био је неминован.
– Било је веома емотивно, али нам је било јасно да у то време бољег избора није било – каже Маринковић.
По одласку у Америку живели су у Чикагу, али су се касније преселили у Далас, где и данас живе.
Маринковић има двоје деце – Милоша, који тренутно ради докторат из биомедицинског инжењерства и Јовану, која је ученица трећег разреда гимназије у Даласу.
Њихов отац Владимир желео је да његова деца никада не забораве српски језик, историју и културу српског народа.
– Наш приоритет није била што бржа асимилација у ново друштво, већ очување свести о нашем пореклу, култури, историји и језику у оквиру породице која је постала оаза свега сто нам је било блиско и свето – објашњава он.
Борба са билингвалним учењем и љубав према српској историји
Јована и Милош веома добро говоре српски језик, а наша историја им је јача страна. Тата је за њих набављао књиге и уџбенике на српском из којих су учили.
– Уџбенике по тадашњем школском програму наручивали смо преко родбине из Београда. Често добијамо књиге од њих путем поште или када неко од пријатеља из Србије дође код нас – прича Маринковић.
Милош нам је објаснио да су Јована и он преко недеље одлазили у школу, а викендом су са татом учили српски.
– Учили смо све предмете на оба језика, покрили смо читаво градиво од првог до осмог разреда. То је захтевало много времена. Проводили бисмо цео викенд, као и неколико сати током радне недеље радећи са татом. Био је то тежак темпо, али признајем да су са Јованом много опуштеније радили. Можда су и они били уморни – објашњава Милош.
Његова седамнаестогодишња сестра објаснила нам је да јој понекад није било јасно зашто она мора да ради „дупли домаћи“, а друга деца не.
– Тешко ми је падало, али искрено, увек сам волела истоију, па сам хтела да је научим – прича Јована за Дневно.рс и додаје да јој је најтеже било да чита на ћирилици.
Милошу је било тешко да се избори са српском литературом, нарочито у „вишим разредима“.
– Док су се други играли, ја сам радио хемију на српском. Тек сам касније разумео вредност онога што смо радили – искрено говори 26-годишњи Милош.
Њихови пријатељи су навикли да се у породици Маринковић говори „неким другим језиком“, па понекад пожеле да упознају земљу „преко океана“.
– Често ме наговарају да кажем неку реченицу на српском, чисто да чују како звучи и то им је интересантно. Моја најбоља другарица тврди да се навикла на српски толико да обично разуме када разговарам са родитељима на матерњем језику – каже Јована.
Милош и Јована данас су успешни млади људи који имају јасан животни циљ
Иако већ годинама живи у Остину, без родитеља, Милош се труди да српски одржава на најбољи могући начин.
– Плашим се да се то што овде немам са ким да причам на српском, не одрази на моје знање. Свакога дана гледам Дневник и читам „Политику“ на интернету. То ми је дневна „вежба“ – открио је Милош.
Њихово знање увек ће им значити, а љубав према земљи из које потичу заувек ће остати у њима. Ко зна, можда једног дана одлуче да живе на „брдовитом Балкану“.
– То није лако предвидети, али не видим зашто то не би било могуће. Уосталом, култура и језик се управо из тог разлога уче, како би повратак био што природнији за све – закључио је за Дневно.рс Владимир Маринковић, поносни отац ових младих људи.
Много је породица које из Србије и данас одлазе у жељи и нади да ће „преко океана“ пронаћи неки бољи живот за себе и породицу. И док већи број њих временом заборавља језик и културу земље из које потичу, само зато јер време и место у којем живе то „захтевају“, на сву срећу, изузеци увек постоје.
(dnevno.rs)
