Прочитај ми чланакШансе за брзу велику погодбу нису велике, осим ако су Трамп и Путин спремни да се боре против унутрашњих струјa у обе земље.
Фото: Стандард.рс
Шансе за брзу велику погодбу нису велике, осим ако су Трамп и Путин спремни да се боре против унутрашњих струјa у обе земље.
Председници Доналд Трамп и Владимир Путин имали су први формални контакт у суботу у дужем телефонском разговору који је омогућио двојици врховних команданата да размене мишљења о даљем току билатералних односа између САД и Русије. Упркос алармантним упозорењима да је нови амерички председник спреман да направи крупне једностране уступке Кремљу, разговор није резултовао ничим налик томе, будући да је Трамп указао да ће његова администрација пажљиво размотрити америчку политику према Русији.
На основу саопштења о разговору од руске председничке администрације и Беле куће, два човека су имала искрену и пријатну конверзацију. Ниједан обавезујући договор није постигнут, а делује да је поента позива била успостављање прелиминарног темеља који ће у наредним месецима обе стране моћи да надограде. Ипак, овакав почетак не значи аутоматски да ће пут напред бити лак.
Један од најчешће коришћених оквира за разумевање спољнополитичког одлучивања је такозвана „игра два нивоа“, која је најпознатија по концептуализацији Роберта Путнама, професора са Харварда. Укратко, Путнам тврди да, док два лидера међусобно преговарају, обојица морају исторемено да траже компромисе и унутар домаћег политичког система, те да њихова слобода маневрисања на међунарној позорници може бити ограничена акцијама важних домаћих играча. Без обзира колико топао и пријатељски би могао бити однос Путина и Трампа, то ће имати ограничен значај уколико Трамп не успе да убеди америчку национално-безбедносну заједницу да његов приступ може дати разултат, или да је Путин спреман да промени руски спољнополитички курс како би се боље прилагодио америчким жељама.
ЈАСТРЕБОВИ САД И ТОЛСТОЈЕВА ГЛУПОСТ
Током претходних неколико недеља, сваки пут кад би било потегнуто питање обнављања америчко-руских односа у мандату Трампове администрације, уследио би цео низ коментара о значајном бирократском отпору са којим би нови тим могао да се суочи у случају било какве нове политике према Москви, о огромном двопартијском консензусу у Конгресу по којем је Русија претња а Путин – еуфемистички речено – противник коме не треба веровати, и о недостатку било какве веће интересне групе која би лобирала за побољшање односа. Пре Трамповог суботњег позива високи републикански лидери поново су упозорили председника да не предузима било какве убрзане акције на плану укидања или модификовања актуелних америчких санкција Русији и указали да је можда у изради закон који би ограничио Трампову слободу деловања по питању односа са Русијом.
Међутим, није било много дискусије о могућим приговорима унутар руског система. Полази се од претпоставке да руска страна очајнички жели поправљање односа са Вашингтоном и да Путин ужива готово неограничену слободу деловања у трасирању руске политике. Ипак, постоји много начина да снаге у Русији које не желе ново ресетовање односа забију клип у точкове целог процеса.
Осврнимо се на прошлонедељне коментаре заменика председавајућег руске Думе Пјотра Толстоја у вези са демонстрантима који се противе повратку под управу Руске православне цркве Исакијевског храма у Санкт Петербургу (где су се, узгред речено, упознали моји прабаба и прадеда), чији је тренутни титулар градска власт. Тренутни јер, иако се у цркви могу одржавати службе, приходи које зарађује када има улогу музеја иду локалној власти. Толстој je демонстранте назвао потомцима оних „који су уништили наше цркве, долазећи из „Линије насеља“ (енглески: Pale of settlement; руски: Черта́ осе́длости; назив за област Руске Империје у којој су претежно живели Јевреји, којима, осим уз посебну дозволу, није било дозвољено насељавање иза „Линије“; прим. прев.) са револверима 1917. године“. Ово је јасна импликација да је Бољшевичка револуција из 1917. била јеврејска завера против Руса и њихових институција, а да су демонстранти њихови идеолошки и етнички потомци.
Председник Думе Вјачеслав Володин покушао је да санира штету коју су Толстојеви коментари изазвали на домаћем и међународном плану наводима да је Толстој можда просто говорио о осуђеницима из „Линије“ (назив линије која је повучена како би спречила јеврејску популацију, коју је Руска Империја наследила од Пољско-литванске државне заједнице, да се насељава дубље у Руској држави), без алудирања на било какве етничке, религиозне или друштвене групе.
Толстојева изјава директно храни потентни антисемитски наратив, који представља претњу не само за одржавање међуетничког и међурелигијског баланса у Русији већ прети и да наруши растуће руско стратешко партнерство са Израелом. Још важније, ствара додатне проблеме било којој америчкој администрацији која настоји да поправи везе са Русијом тиме што урушава вредан политички капитал који ће нови председник морати да уложи како би придобио флексибилност која му је потребна за разматрање новог приступа Русији. Док се медији у САД концентришу на унутрашње политичке потезе нове администрације, због чега Толстојеви коментари нису привукли превише пажње, многи Американци јеврејског порекла, чији су преци напустили исту ту „Линију насеља“ унутар Руске Империје како би побегли од прогона и дискриминације и који су свесни значења његове изјаве, много ће се лакше определити да се сврстају уз оне који тврде да нема сврхе повезивати се са актуелним руским руководством.
РУСИЈА НЕЋЕ ОКРЕНУТИ ЛЕЂА КИНИ И ИРАНУ
Толстојеви коментари су упозорење да руски политичари имају широку палету могућности за саботажу сваког Путиновог и Трамповог напора усмереног на попуштање напетости. Али Толстој није једини.
Иако Путин има већу моћ да креира руску спољнополитичку агенду него врховни командант САД, постоје моћни „вектори“ у руској спољној политици који би могли да успоре сваки брзи заокрет у руско-америчким односима. Трампова администрација је наговестила да је заинтересована за боље односе са Русијом како би придобила подршку Москве у неутрализовању Кине и изолацији Ирана. Тачно је да је било историјских трвења у односима Русије са Техераном и Пекингом, укључујући и серију врућих ратова у протеклим вековима. Још увек постоји велика количина неповерења у односима Русије са Ираном и Кином. Ипак, моћни и утицајни играчи у Русији ће се супротставити жртвовању корисних партнерстава која су формирана у протеклим годинама зарад неизвесног степена америчке добре воље. Руски одбрамбени комплекс и енергетска индустрија у томе виде витални интерес (између осталог и због великог обима текуће продаје опреме), јер се ради о важним изворима прихода који не могу бити лако замењени поправљањем односа са Вашингтоном. Премда су америчке санкције биле проблематичне, Русија је научила да живи с њима, и није нужно спремна на велике уступке у Сирији и Украјини зарад мутних америчких обећања о њиховом укидању. Ограничени опоравак економије – и успешна продаја удела у државној компанији Росњефт, упркос западним санкцијама – ојачали су позицију оних који се противе било каквим преурањеним концесијама или капитулацији пред Американцима.
Са друге стране, Трамповој администрацији ће бити теже да заговара промену односа ако не буде могла да увери многе скептике у америчкој администрацији и спољнополитичкој заједници да повезивање са Москвом има веће изгледе да доведе до остварења прокламованих америчких циљева и интереса него наставак или чак јачање конфронтације.
Добро је што је први званични разговор између Путина и Трампа био толико успешан. Али могућност да у наредним месецима дође до неке врсте велике погодбе није баш велика осим ако су њих двојица спремни да се снажно боре против струјa у обе земље које раде на спречавању побољшања међусобних односа.
Николас К. Гвоздев је дописник часописа The National Interest и виши сарадник Института за спољнополитичка истраживања
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
