Прочитај ми чланак
Стари људи су на мети превараната. Опседају их лажима, неки пут глупим и невешто сроченим, а неки пут пуним фантазије и лукавства.
Госпођи Даринки, старој осамдесет и седам година, ових дана пришао је на излазу из поште непознат човек. Знао јој је презиме, име и посао покојног мужа. „Срећа ваша што сам вас срео! У пропалом предузећу вашег покојника, почели су да деле обештећења. Дванаест хиљада по глави.
Кад је довршен процес приватизације, урадили су завршни обрачун. Ако их кредитирате малом сумом, они ће вам послати оно што покојнику припада. Ја баш сутра путујем по своје паре, радо ћу вам помоћи. Ако уплатите четири хиљаде, исплатиће вам се шеснаест. Дајте ми адресу, прекосутра вам доносим следовање.”
Госпођа Дара му каже: „Имам само петсто динара!” Њему очи засветле, па затражи тих петсто динара… Удовица осети глупавост захтева – да дам па ће ми се дати. Напустила је варалицу, али неколико дана била је узрујана. „Увредио ме је”, жалила нам се. „Мислио је да сам шашава баба!”
Мене је за жртву одабрао један са замршеним и фантастично лудим планом. Мој варалица је успео. Изгледа да што је превара неочекиванија и блесавија, лакше успева!
Ми старци смо усамљени, и зато је и у мојој опсени било важно позивање на породичне везе. Седео је у лепим колима, поред отшкринутих врата. Чим ме је спазио махнуо ми је довикујући: „Где сте комшија! Откако вас нисам видео! Пре десет година смо се одселили… Јао, што ће се мама и тата обрадовати кад чују да сам вас срео!”
Прво нишањење му је успело. Из моје осмоспратнице одселило се доста људи. Помислио сам на једну породицу с којом сам кратко био у згради. Старачка готовост да будем преварен пренебрегла је да тог срдачног младића нисам препознао!
Ја сам расејани профа, а он је добро изабрао блок вишеспратница. Ту има становника као мрава, и велика је вероватноћа да једни другима не памте лица. Позвао ме је на „комшијско” ћаскање.
Одушевљено ми се поверио да иде са данашње поделе награда! „Поделили смо три комплета, а четврти ми је преостао!”
Подигао је један дамски парфем у футроли… Однекуд је инстинктом знао да ја, старац, одавно нисам добио неки поклон. Рачунао је да и у мојој маторој души чучи дете које верује у Деда Мраза.
„Знате ли да бих могао да скратим поступак, и да овај четврти комплет поклоним вама.”
Тутнуо ми је у руке футролу. Није ми дао ни часка да проценим чудноватост целе ситуације. Његови су инстинкти радили муњевито. Оценио је да сам лаковеран.
То је добром физиогному лако. Али оно следеће још ме испуњава чуђењем. Мени је већ месец и по дана био покварен телефон. Опруга која активира контакт истеглила се и кидала ми је везу пред носом! Мој вајни „комшија”, чији ме мама и тата онако воле да ми се радују, извадио је као мађионичар један ганц нов, плавкасти, шљаштећи кинески телефон од пластике.
Угурао ми је сокоћало у крило. Пипао сам га сад као већ сопствену својину. Помислио сам: овај има затегнуту, еластичну опругу!
Мој се мађионичар није заустављао. Гипким шакама подигао је масивни, мало кичерски ручни сат. „Добићете и овај сат са шеснаест рубина!” Ја тек тада узмем да се браним од кише поклона: Имам сат који већ седамнаест година иде тачно у секунд, иако сам га купио за триста динара на Зеленом венцу.
Краја није било. Да ме дотуче он извади још једну футролу и ускликне: „А ево вам и ово, капучино шејкер!” Био сам печен. Мада мени у животу не треба ни шејкер, а ни капучино шејкер!
Затрпан поклонима, с млитавом пажњом сам га слушао шта говори о новцу. Све ове поклоне ћу добити ако до седам увече одем на сајам у број четири и уплатим тамо седам и по хиљада.
„Не могу ја на сајам!”, бранио сам се. Он на то предусретљиво, хумано и пријатељски понуди, као оно онај госпођи Дари, да он може уместо мене да оде да уплати паре.
Дам му паре. Кроз двадесет минута се сетим, као да се будим, да сам преварен. Моја ћерка кад чу да сам му рекао да све те џиџе вреде тридесет осам хиљада, каже ми: „Тај те је хипнотисао, или ти је био скочио шећер!”
Лаковеран од малена, а стар већ двадесет и пет година, постао сам жртва великог комбинатора, интелигентног нерадника, што варалице у ствари јесу.
(Политика)
