Многи је сматрају једином која критикује власт, темама погађа право у центар и питају се „како они смеју“ да критикују власт којој са телевизија на националним фреквенцијама углавном стижу само хвалоспеви. Пауза у емитовању „24 минута“ отворила је питање о цензури, али њихове сјајне идеје, сатира и хумор, каже Кесић, враћају се на ТВ екране у марту.

Много је коментара на рачун „24 минута“. Пошто сте међу реткима који критикују режим, неки мисле да је у питању договор са властима да будете нека врста вентила за разочарани народ?
– Емисија је настала из жеље мог колеге Саше Саничанина, екипе Њуз.нета и моје лично, уз све остале вредне људе око нас. Радимо по узору на сличне емисије Џона Стјуарта и Стивена Колбера и од старта се трудимо да буде критичка, актуелна, духовита и са нашим јасно исказаним ставом о свакој теми коју обрађујемо. Ако наша критика не би била јака, онда наша емисија не би имала смисла. Из тога долазе теорије завере, са питањем – а како они смеју? Желим да живим у држави у којој није храброст ово што ми радимо, већ нормална, пожељна и очекивана ствар.

Прати вас и глас да сте једина емисија која озбиљно дира у политичка питања?
– Поносан сам на свој тим, али је претенциозно да кажем да смо једина озбиљна политичка емисија. Можда смо само мало видљивији, јер преко сатире и хумора обрађујемо битне теме, а тај хумор је згодна пречица до пажње људи. У форми шале и спрдње говоримо оно што је као „забрањено воће“ за гледаоце, о чему ће сутра причати пријатељима. Тако смо стекли ореол оних који смеју што други не говоре јавно.

С екипом Њуз.нет обилазите градове по Србији и промовишете књигу „Права историја света“. Сале су препуне, шта вас људи питају?
– Шокиран сам реакцијама. Где год се појавимо, као да су дошле рокенрол звезде. Не могу да кажем да ми то не прија, али то што радимо не тражи ту врсту популарности, а ето, добили смо је. Изгледа да људима фали неко ко ће отворено да говори или се шали са табу темама и табу личностима. Зато долазе да нас виде као неке циркуске атракције.

Ко вам је омиљени лик за „обраду“?
– Свакако је најзахвалнији Вучић, јер је најприсутнији у нашим животима, вестима, па и сновима, као неки Господ Бог свеприсутни. Али, и цела та галерија ликова око њега, као врховног божанства, изузетно је захвална за обраду. Ту имамо оне које му се додворавају, као што су Вулин, разни Стефановићи и Гашићи, а има и оних који то исто раде, али хоће да испадну кул јер су проценили да је то можда боље за нека будућа времена, попут Зоране Михајловић. Потпуно друга прича је Томислав Николић.

А он…
– Он је у последње две године рапидно остарио, посенилио, и ајде да кажем, излапео. Немогуће је да председник једне државе даје изјаве на нивоу основца. На кажем да је раније био Бог зна како бистар, али је катастрофално да, рецимо, говори о генетском коду и каже „ако би се дигли из гробова наши преци они треба да препознају у том малом Српчету које виде, да је то Србин“. Он то каже да ће се преци дићи из гробова? Подсећа се свог првог посла? То превазилази и нашу сатиру. Баш као и оно помињање жутих људи пред премијером Кине.

Па какве су ваше прогнозе за предстојеће изборе?
– Волео бих да што више гласова оде опозиционим странкама, а да ови бели листићи и цртачи схвате да не треба да се понашају као размажена деца. После цртања чича Глише, нема кајања и кукања. Од како сам стекао право гласа ишао сам на изборе, јер то доживљавам као обавезу према друштву, држави и породици, иако често морам да заокружим оног за кога сматрам да је мање зло. Хајде да видимо шта ће се десити ако гласају ови што се пренемажу, „круг двојке“ и та тзв. Друга Србија и заокруже неког ко није овај кога по ваздан оговарају.

Због чега се људи у Србији више не смеју?
– Мало су убијени у појам, изгубили наду, а можда су изневерена и њихова велика очекивања која су имали много пута од 2000. године до данас. И ја сам изгубио наду, и мени је ово што радим вентил и бег од потпуног утапања у аморфну масу безидејности и безвољности.

Кажу многи – чекам Кесића у недељу да се добро исмејем, па од понедељка у рудник.
– Људи су свесни у каквој лажи живимо, а ми само формулишемо осећања наших гледалаца. Живимо у времену где је потребно доказивати очигледно, да је лаж – лаж, шлихтање – шлихтање, а безобразлук – безобразлук. У емисијама ствари називамо правим именом.

Онда би политику требало звати шоубизнисом, а политичаре глумце жељне славе, камера, пажње…
– Политичари су све више шоумени. Сваки њихов потез направљен је са циљем да добро звуче и изгледају пред камерама и у очима будућих гласача. Одавно сам изгубио илузију да су политичари, барем ови наши, у политици због идеала и искрене жеље за бољитком друштва. Они су просто прагматични, па није проблем да националиста постане убеђени Европејац, нити да левичар постане ортодоксни православац и крсти се сваких пет минута, ако је проценио да то доноси гласове. То нису идеали већ политичко курвање. Извињавам се проституткама.

Ту је и другачији систем плаћања?
– Да. Курви плаћа само корисник њених услуга, а овима плаћамо сви. И политичке курве се понашају како ветар дува и околности налажу. Обући ће костим медицинске сестре, подигнуће три прста, ставиће звездице ЕУ. Није проблем. Како клијент, у нашем случају Европа којој као тежимо, захтева, тако ћемо се понашати. У ствари, није циљ чак ни ЕУ, већ фотеља и останак на власти.

Ознаке: Зоран Кесић, политичари, СНС