На председничким изборима за Вучића је ослабљени Николић најбоље могуће решење, али не и идеално.

Иако се расписивање председничких избора очекује тек крајем фебруара, политичка сцена се полако захуктава позиционирањем различитих председничких кандидата. На предстојећим изборима једино је извесно да неће мањкати кандидата иако је кандидовање отежано захтевом да се обезбеди 10.000 потписа бирача (својевремено је било довољно само сто, колико је сиротом Шећеровском требало 1990. године).

Председничку трку управо највише потенцира Александар Вучић нападима на потенцијалне кандидате иако му то и није најмудрији потез. Рационалније би било да остави опозицију да се прегања између себе ко ће да буде евентуални „заједнички“ кандидат и да изгубе још пар месеци у међусобним расправама него да их својим нападима уједињује.

Не би требало заборавити да није остало много времена до почетка изборне кампање пошто се већ између Светог Николе и православне Нове године умртвљује политичка сцена. А после ће остати само пар недеља до формалног почетка утакмице, и то у најхладнијем делу године. Управо стога чуди што многи потенцијални кандидати оклевају да се јасно определе – и да крену да обилазе бираче по земљи.

ТОМИСЛАВ НИКОЛИЋ: БЕЗ ЈАСНЕ ПОДРШКЕ

Највећа непознаница предстојећих избора је кандидат владајућих напредњака. Иако је (за већину потпуно неочекивана) победа Томислава Николића 2012. године довела напредњаке на републичку власт и уздигла Алексадра Вучића на челно место странке а затим и државе (Николић је испунио обећање и напустио странку), показало се у протеклих четири године да односи између њих двојице уопште нису добри. Није наодмет подсетити се да је 2012. године на изборима Вучић доживео лични дебакл пошто је убедљиво побеђен на београдским изборима, где је лично предводио кампању (организовао је и платио и долазак у кампањи Рудија Ђулијанија).

Вучић је од тих избора 2012. године индиректно путем разних текстова по таблоидима (које мање-више држи под контролом) систематски урушавао углед Томислава Николића. Поред тога, Николић је био маргинализован и институционално када су Влада и Скупштина игнорисале његове предлоге платформи за Косова и Метохију.

Сва понижења и игнорисања Николић је стоички поднео, и, по свему судећи, има намеру да се кандидује за други мандат чак иако нема (за сада) Вучићеву подршку. Након афере са оружјем у Јајинцима Николићеве шансе да добије подршку Вучића знатно су порасле. А и Вучићу је изгледа постало јасно да би, у случају да се њему нешто деси, у држави остао једино Николић као политички фактор владајуће странке.

Рационална анализа указује да је Николић управо најбоље могуће решење за СНС. Нема посебне потребе да се промовише у јавности, за разлику од свих осталих кандидата СНС изузев Вучића, не изазива претерано негативне реакције.Рационална анализа указује да је Николић управо најбоље могуће решење за СНС. Нема посебне потребе да се промовише у јавности, за разлику од свих осталих кандидата СНС изузев Вучића, не изазива претерано негативне реакције.

САША ЈАНКОВИЋ: КАНДИДАТ ИЛИ НЕ?

Већ више месеци се провлачи име Саше Јанковића, заштитника грађана, као „идеалног“ нестраначког или „заједничког кандидата“ за председника. Јанковићеву кандидатуру форсирају разни „добронамерни“ учесници на политичкој сцени. Можда је најгротескнија била подршка некадашњег посланика Влада Павићевића, који је, уз пригодну фотографију где њих двојица обарају руке, објавио: „Улог је велики!“, и подржао Јанковића као кандидата.

Јанковић своје намере показује обиласком Србије и организацијом разних трибина са грађанима, користећи функцију заштитника грађана. На сва питања новинара и јавности о евентуалној кандидатури, даје крајње немуште одговоре.

Колико је његова позиција танка, показао је и сукоб Јанковића са листом Данас, који је средином октобра објавио на насловној страни да је, по њиховим сазнањима, Јанковић одлучио да се кандидује. Уследила је жустра реакција Јанковића, који није демантовао али ни потврдио такву вест. Само је, у најгорем маниру политичара ухваћеног у незгодним работама, напао Данас, дневне новине које га највише прате и подржавају. Тако је, по Јанковићу, „истицање сваке кандидатуре у овом моменту штетно и непримерено“.

Ако Јанковић већ сматра да је истицање кандидатуре штетно и непримерено, поставља се питање зашто није јавно реаговао на изјаве Владе Павићевића, који га је чак два месеца пре тога директно „кандидовао“. Својим врдањем управо Јанковић сам урушава функцију заштитника грађана пошто даје алиби владајућој странци и премијеру да омаловажи сваку његову оправдану иницијативу као жељу за политичком промоцијом.

И, када Јанковић коначно саопшти да ће се кандидовати и повуче са функције, штета по институцију заштитника грађана ће остати пошто ће понашање и рад Јанковића у последње време деловати као сопствена политичка промоција, а не као рад независног тела. Наравно, то ће бити производ пропаганде владајуће странке, али штета ће остати, о чему Јанковић управо не води рачуна.

Уколико Јанковић наступи као кандидат на изборима, у недостатку јединствене подршке опозиционих странака (а то је, како се чини у овом тренутку, искључено), то би значило да пре свих иза његове кандидатуре стоје одређене западне амбасаде. Профил особе као што Јанковић идеално одговара моделу политичара које они намећу по региону (и свету) – личност без неког упоришта у народу, са „политички коректним“ наступима (примери Колинде Грабар-Китаровић, Атифете Јахјаге, па и Андеја Пленковића). Уз подршку амбасада, цео невладин сектор би сигурно стао уз њега, као и неколико мањих странака као што су ЛДП, ЛСВ и Нова.

ВУК ЈЕРЕМИЋ: ПОВРАТАК У СРБИЈУ

Завршетком утакмице за место генералног секретара УН Вук Јеремић је почео да фигурише као могући кандидат за председника. Интензивна међународна активност и велика подршка коју је успео да реализује у пет кругова гласања као и релативна удаљеност од локалне политике у претходне четири године Јеремића чине на први поглед веома јаким кандидатом.

Јеремић за сада избегава да се јасно декларише о кандидатури, али је извесно да свакодневно обавља консултације са разним актерима на политичкој сцени. Управо јавни напади Вучића, који малтене користи свако обраћање јавности за нападе на њега, као и текстови по таблодима указују да је Јеремић, по свему судећи, већ преломио (или да Вучић има такве информације) и да је његова кандидатура непожељна.

Можда је највећа препрека успешној кандидатури Јеремића одсуство из свакодневне српске политике. После више година веома успешних активности на међународној сцени, из „високе дипломатије“ и сталних путовања по светским престоницама Јеремић би морао да уђе у „блато српске политике“ и крене у озбиљну кампању по земљи како би га бирачи подржали.

Његова препознатљивост код бирача није велика и захтевала би да се што пре активира како би посетио што већи део земље, не чекајући званични почетак кампање. Можда је у томе и највећи проблем Јеремићеве евентуалне кандидатуре, јер није лако да се после толико година бављења светском дипломатијом прилагоди кампањи по српским варошима. И његови наступи по унутрашњости у оквиру кампање ДС на изборима 2012. године нису показивали пуно ентузијазма и одушевљења, већ напротив, одређену нелагоду и досаду.

За такву кампању потребна му је и одређена страначка инфраструктура, па се чини да су тачни разни новински написи о томе да Јеремић тражи и подршку опозиционих странака. Без имало подршке парламентарних странака, његова канидатура би унапред била осуђена на неуспех.

Таблоидни напади, иако су избори удаљени више месеци, показују да ће Јеремић бити мета прљаве кампање. У таквој кампањи медији под Вучићевом контролом ће приредити правог „топлог зеца“ за Јеремића, тражећи и длаку у јајету за бесомучне нападе због понашања када је био министар спољних послова Србије и саветник Бориса Тадића.

Јеремић би у председничкој кампањи требало да дефинише политички платформу, и то захтева јасне одговоре на поједина за њега незгодна питања. То су пре свега однос према Бриселским споразумима и путу ка ЕУ. Ако прихвати да је „споразумевање“ са Приштином исправан пут (али да би он то, као Борко Стефановић, евентуално „боље испреговарао“), Јеремић ће остати без национално опредељених бирача. Не треба имати илузија да ће му власт и други председнички кандидати пружити прилику да даје дипломатски неутралне одговоре.

Ако се определи за проевропску платформу, биће принуђен да дели 15-20 одсто бирачког тела са другим вероватним проевропским кандидатима, као што су Саша Јанковић и Драган Шутановац, а изгубиће прилику да привуче национално оријентисано бирачко тело. Уколико би преко својих међународних контаката успео да обезбеди солидну материјалну подршку, Јеремић би могао да обезбеди добру медијску кампању како би парирао медијској сатанизацији и блокади преко главних ТВ канала. Односно, може се закључити да ће се Јеремић кандидовати само ако је већ обезбедио и средства за кампању – јер у питању је рационалан политичар који сигурно неће кренути у кампању на тешком домаћем терену без средстава, када су све странке осим СНС на просјачком штапу.

За Јеремића би било много мудрије да „прескочи“ ове изборе – када власт чврсто држи све конце и када се релативно успешно спроводи економска политика (аранжман са ММФ, а народ је прогутао и смањење плата и пензија), а и не постоји ниједан већи текући политички проблем. Чак је обезбеђена подршка ММФ за мало новогодишње повећање плата и пензија. Уколико би сачекао следеће изборе (било парламентарне било председничке), када власт (читати Вучић) буде већ истрошена, Јеремић би деловао као право освежење и његове шансе би биле више него извесне.

ДРАГАН ШУТАНОВАЦ: ТЕСТ ЗА НОВОГ ЛИДЕРА ДС

Нови председник ДС Драган Шутановац се налази пред кључном политичком одлуком – да ли да самостално наступи на изборима или подржи неког од кандидата под флоскулом „заједнички опозициони кандидат“. Од „заједничког кандидата“ опозиције неће бити ништа – ако ништа друго, Бошко Обрадовић сигурно наступа самостално. Такође, мале су шансе да све остале парламентарне странке јединствено подрже било Јанковића, било Јеремића, било неког трећег кандидата, за Шутановца се намеће једино могуће решење да самостално учествује на изборима.

ДС као организационо највећа и најјача опозициона странка тешко себи може да дозволи да подржи било кога од трећих лица за кандидата. Логично је очекивати – ако евентуално победи или оствари јако добар резултат у другом кругу (посебно ако је то неко ко је на правди Бога избачен из ДС као Јеремић) – да „заједнички кандидат“ или оснује нову странку или „преузме“ ДС. Ако би нови председник основао странку, сигурно је да би највише кадрова управо повукао из ДС. Све то је сигурно више него јасно руководству ДС.

Управо зато и требало очекивати да ће се и Драган Шутановац кандидовати за председника. Избори ће бити и тест његовог рејтинга као новог председника странке. Сваки резултат који би донео њему више од шест одсто (колико су имали као коалиција на изборима ове године) представљао би успех и оправдао одлуку да се изађе самостално на председничке изборе. Све испод тога довело би у питање останак Шутановца на месту председника ДС. Али и учешће у трци је боље него пасиван наступ странке, тако да је кандидатура Шутановца више него реална.

ИВИЦА ДАЧИЋ: ВЕЧИТИ УЧЕСНИК

Код Ивице Дачића се поставља само питање да ли ће му евентуално Вучић „блокирати“ кандидатуру за председника. Његова политичка позиција је јасна, на претходним изборима лако је преживао дезертирање ПУПС, има и релативно стабилно бирачко тело, а јака организација у странци му омогућава да релативно лагодно изађе на изборе.

Отежавајућа околност за Дачића ће бити пре свега финансирање кампање – пошто се СПС налази у тешкох материјалној ситуацији. Поред тога, средства из буџета се не деле пропорционално успеху кандидата, већ победник добија 80 одсто средстава, а сви остали учесници деле 20 одсто. Тај Тадићев изум упропастио је управо сопственог творца, а у великој беспарици у којој се налазе странке, укључујући и СПС, може да буде велики дестимулативни фактор. На парламентарним изборима странке немају тај проблем пошто се новац дели пропорционално, па се добар део трошкова може покрити на тај начин.

Уколико Вучић оцени да ће учешће Дачића сметати његовом кандидату, сигурно је да има инструменте да Дачића „одврати“ од кандидовања и натера да подржи у кампањи кандидата владајуће странке. Такав потез би значио да је Вучић веома забринут за исход избора.

ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ: НЕПОЗНАНИЦА

Не постоји ни најмања дилема да ли ће се на изборима кандидовати Војислав Шешељ. Ако не буде имао великих здравствених проблема, Шешељ ће искористити прилику да против себе има слабијег кандидата (ако Вучић сам не одлучи да се кандидује), а то је за њега велика шанса да знатно поправи резултат са парламентарних избора.

Шешељу у прилог иде и победа Трампа – која може да послужи као наук и српским бирачима да слободно гласају за „политички некоректног“ кандидата без страха од рата и хаоса. Да не говоримо да је Шешељ од почетка јасно подржавао управо Трампа.

Ипак, да би Шешељ остварио бољи резултат, морао би да се окрене и против Вучића лично, јер за анимирање бирача неће бити довољни само брутални напади на Николића, НАТО и ЕУ. Такође, његово понашање у Скупштини Србије би морало да буде оштрије, јер сада као парадокс имамо ситуацију да су посланици покрета ДЈБ преузели понашање које је карактерисало Шешељеве радикале. Једина прилика када су радикали показали своје „старо лице“ било је приликом покушаја представљања извештаја ЕК када је бескрупулозно нападан Мајкл Давенпорт.

Поред тога, на том делу политичког спектра (бескомпромисно против ЕУ и НАТО) али и додатно бескомпорисно против Вучића, наступа и Бошко Обрадовић.

У случају поделе гласова између великог броја кандидата (са обе стране политичког спектра), Шешељу се пружа прилика да прође у други круг избора. Његово понашање је тешко предвидиво – могуће је да ће оштрим курсом против власти СНС у кампањи успети да доста поправи свој резултат са парламентарних избора и на тај начин дође до другог круга.

БОШКО ОБРАДОВИЋ: ШАНСА ЗА ПРОМОЦИЈУ

Никаквих дилема око кандидатуре нема ни Бошко Обрадовић. Након крајње натегнутог уласка у скупштину, Обрадовић је искористио прилику да се промовише више него добрим наступима у парламенту.

За разлику од Шешеља, Обрадовић нема никаквог обзира према Вучићу и као такав може да привуче добар део национално чврсто опредељених бирача, који су разочарани у колаборацију Шешеља са Вучићем а и којима Шешељ делује остарело и здравствено проблематичан за председника.

Обрадовић ће скоро сигурно узети све гласове које је имао у коалицији са ДСС и тако у потпуности осигурати политичку перспективу за Двери. Његова позиција је зато много лагоднија него осталих учесника у трци.

МИЛОШ ЈОВАНОВИЋ: ДСС ПРЕД РАСПАДОМ

Као коалициони партнери Двери, ДСС се налази у изузетно тешкој ситуацији. Поделе настале у странци око учешћа на власти на Врачару дошле су у веома незгодној ситуацији, будући да би странка тек требало да промовише новог лидера Милоша Јовановића.

Уколико Јовановић не учествује на изборима, странка ће практично престати да постоји пошто ће Двери да преузму све њихове бираче, а Јовановић ће изгубити јединствену прилику да себе промовише као новог председника странке. Са друге стране, тешко је очекивати да ће, са релативно кратким учешћем у политичком животу, моћи да било шта озбиљније уради, посебно када су се одбори странке на Косову и Метохији дистанцирали од њега.

РАСИМ ЉАЈИЋ: МАЊИНСКИ КАНДИДАТИ

До сада су од мањина за председника кандидовали углавном само Мађари, уз бившег муфтију Муамера Зукорлића. На овим изборима највероватније ће се кандидовати и Расим Љајић. Занимљиво је да Расим Љајић има две странке са истим иницијалима СДП (Социјалдемократска партија и Санџачка демократска партија). Излазак на председничке изборе за њега ће представљати и тест како стоји у општинама где су Бошњаци у значајном проценту.

Кампања ће се, по свему судећи, у Санџаку претворити у рат без милости са Зукорлићем. Истовремено, избори ће показати и реалну снагу Љајића на националном нивоу. Пошто је у оквиру коалиционе листе, потпуно несхватљиво, Вучић дао Љајићу чак 10 мандата, да би се „оправдао“ Љајић би требало да скупи бар 3,5 одсто гласова. Сваки резултат испод тога само ће да ослаби његове позиције, а евентуално бољи резултат Зукорлића у Санџаку би дефинитивно довео Љајићеве позиције у коалицији на власти на ниске гране.

Чини се да ће његов екперимент представљати фијаско, од кога ће се тешко опоравити. Не би требало очекивати да ће од Вучића добити било какву подршку. Напротив, овај ће искористити прилику да Љајићу спусти очекивања, пошто вероватно процењује да спада у онај део коалиције који ће пре послушати „савете“ западних центара моћи него премијера.

ЕГЗОТИЧНИ КАНДИДАТИ

На сваким председничким изборима појављивали су се разни егзотични кандидати. Понекад су то „играчи“ владајуће гарнитуре, који би требало да „збуне“, односно отму део бирача главног опозиционог кандидата. Њима, по правилу, владајућа странка обезбеђује подршку и медијски простор. Али често су се појављивали и потпуно аутентични „губитници“, који без икаквих шанси некако успеју да сакупе потписе.

За сада у ту категорију можемо уврстити Мирославу Миленовић и Јелену Милић (према најавама да су спремне да се кандидују, а да немају никакву озбиљну подршку). Занимљиво је да је Миленовићева оставком на чланство у Савету за борбу против корупције управо показала Саши Јанковићу да у намери да се кандидује не би требало да оптерећује чланство у независном телу.

ИЗБОРИ ПРОБЛЕМ ЗА ВЛАСТ

Прошле године Вучић је имао политички идеалну ситуацију. Парламент са скоро 200 посланика владајуће коалиције и слабом проевропском опозицијом, без пара и тешко посвађаном. Политички курс и власти и опозиције био је мање-више исти, односно усмерење ка чланству у ЕУ без великих дилема.

Вучић је могао веома опуштено да крене у поступак измена Устава, којима би, поред разних „усклађивања са ЕУ стандардима“, укинуо директне председничке изборе. Све то би могао да правда „уштедама“, а, уз смањивање броја посланика на 150, без икаквих дилема би уставне промене прошле и референдумску потврду.

Уместо тога, у жељи да се оствари потпуна контрола на локалним изборима, Вучић се определио за ванредне парламентарне изборе. Шанса за промену Устава је пропуштена – сада је много теже обезбедити подршку за такав чин, а и изгубљено је драгоцено време.

Зато се пред наступајуће председничке изборе Вучић не осећа превише лагодно. Ослабљени Николић је за њега најбоље могуће решење, али не и идеално. Наиме, постоји могућност да Николић изгуби те изборе, а одговорност би сносио управо Вучић, јер га је без имало рационалних разлога потпуно маргинализовао и урушавао преко таблоида. Николићу је победа извесна само ако би се суочио са Дачићем у другом кругу, док би дуел са Јеремићем био веома непријатан и неизвестан по власт (само није вероватно да ће Јеремић ући у други круг). Није извесно ни како би се Николић провео са Шешељем, мада у том случају ипак може очекивати лакшу победу, док би остали кандидати тешко могли да очекују било шта ако уђу у други круг.

Ако би уместо Николића промовисао неког од страначких лидера као кандидата, то би тек представљало хазардерски потез. Тако је Војислав Коштуница лансирао Бориса Тадића на националном плану, јер је кандидовао крајње неубедљивог Драгана Маршићанина – који није ни ушао у други круг.

Услед те своје политичке грешке, Вучић показује одређену нервозу која се манифестује учесталим нападима на евентуалне кандидате опозиције.

ВУЧИЋ КАО КАНДИДАТ: ПОБЕДНИК И ГУБИТНИК

Нема никакве дилеме да би евентуална кандидатура Вучића довела до убедљиве победе на председничким изборима. У том случају би требало да пронађе свог Мирка Цветковића. Међутим, управо лоше искуство Тадића са слабим и безличним премијером представља и кочницу која одвраћа Вучића од кандидатуре.

Не само што би рад владе био измештен на Андрићев венац, уз немогућност потпуне контроле великог броја одлука које се свакодневно доносе у Влади него би се Вучић лишио прилике да користи скупштинску говорницу као добар полигон за личну промоцију и борбу да опозицијом. Да не говоримо да би у моделу понашања који је развио Вучић – да је он управо личност која се бори са свим проблемима и све решава – појава „техничког“ премијера деловала комично и дугорочно би отворила читав низ тешкоћа.

Сигурно је да Вучић намерава не само да искористи четворогодишњи мандат ове Владе већ и да настави владавину по угледу на свог „омиљеног“ лидера споља Ангелу Меркел. Напуштањем премијеске позиције Вучић би довео у питање своју власт на наредним парламентарним изборима. Ту не би помогло ни Тадићево „скраћивање“ мандата, јер би тешко без њега СНС могла да оствари више од 30 до 35 одсто гласова.

Ипак, узимајући у обзир релативно непредвидљиво понашање премијера (два пута ванредни избори за четири године), све до самог тренутка расписивања избора не може се искључити могућност Вучићеве кандидатуре. И то упркос свим јавним зарицањима да му то не пада на памет.

Блог Б. Петровића

Извор: standard.rs

Ознаке: анализа, Богдан Петровић, председнички кандидати