Прочитај ми чланакСМИСАО политике је да креира стварност. Да би то могла, неопходно је да има солидан увид у ком правцу иду главни токови развоја у свету.
Из реченог, због велике сложености светских токова, јасно је да у политици често долази до грешака. И онда се у свим друштвима постављају два вечита питања: „Kо је крив“ и „Шта да се ради“?
Србија се готово без остатка исцрпљује у доказивањима ко је крив, а циљ овог текста је да преусмери размишљања на то шта да се ради.
Текст је намерно поједностављен избацивањем из анализе уплива страних обавештајних служби на политички живот у Србији, не зато што га нема – напротив, недопустиво је много присутан – него да бих јасније указао на недостатак креативног размишљања, све и када би сви актери поступали у доброј намери.
Али пре тога, само једна реченица око тога ко је крив.
Крив је Запад који нам отима КиМ, суштински отима Српску, држи нас у колонијалном економском положају, захтева санкције Русији, уводи родну идеологију… Па тек после тога су криви наши политичари на највишим државним функцијама који повлаче погрешне потезе, или уопште не повлаче никакве одговарајуће потезе. Тај редослед никада не сме да се испусти из вида.
Резултат гласања о резолуцији о наводном геноциду у Сребреници представљао је успех за Србију. У датим околностима, на нивоу максимално могућег. И то је путоказ на тему „шта да се ради“ – да се бориш.
Да се Србија снажно ослони на Русију и Кину у одбрани својих националних интереса. Али не само државних, него и економских.
Потпуно је погрешно након гласања одустати од борбе. Неприхватљиво је даље уважавање економских интереса Италије у Србији, а одмах смо потписали са њима нове споразуме. Недопустиво је даље уважавање интереса САД, а закључили смо уговор за Генералштаб, недопустиво је одржати на снази уговоре са Француском и у погледу авиона „рафал“ и у погледу учешћа француских компанија у изградњи метроа у Београду.
А према немачким компанијама треба осмислити пакет економских мера којима се те компаније искључују из било какве субвенције државе Србије и било каквог договарања нових послова.
Запад мора да осети да то што нам раде има цену. Цену у економском смислу, а и цену у геостратешком смислу нашег потпуног окретања ка Русији и Кини, ако наставе да раде на нашој колонизацији.
Уместо јадиковки на тему како је дошло до тога да НАТО укључује тзв. Косово у своје структуре, Србија треба одмах да уведе контрамере.
Пре свега, прекид свих односа Србије и НАТО, осим на нивоу „официра за везу“ због значаја НАТО у командном ланцу КФОР-а на КиМ.
Одмах приступити враћању организације наше војске на модел који смо имали 1999. године, који је показао надмоћ над НАТО стандардима.
Извршити све потребне наруџбине за модернизацију војске од Русије и Кине (већ како стручњаци мисле да је најбоље).
У Кошутњаку је споменик који су браниоцима Београда 1915. подигли Немци.
Када те непријатељ поштује?
Када се бориш за слободу. Само оваквим мерама би Србија задобила поштовање и непријатеља и још већу подршку пријатеља. Када си принципијелан, онда имаш пријатеље и у политици. Став да су „све интереси“ је тачан када је реч о колонијалним силама, а не када се ради о борцима за слободу. На тој страни и те како има пријатељства.
Преговори са представницима мањинске заједнице се никада не прекидају. Зато што је прекид могућности политичког решења спора међународно признат разлог за прихватање права на самоопредељење, односно сецесију.
Када ствари у тим преговорима не иду како би требало, а слажем се да је реч о бројним грешкама наше стране, онда се ураде две ствари: спусти се ниво преговарача и значајно се појача јасноћа и чврстина става у погледу тога шта Србија захтева у тим преговорима као своје црвене линије за постизање трајног споразума са Албанцима.
Дакле, на првом следећем састанку представници Србије треба да ултимативно изнесу став да Србија тражи да се у коначном споразуму нађу следеће надлежности државе Србије на територији КиМ: војска, спољни послови, монетарна политика и контрола функционисања заједничког тржишта.
Истовремено, Влада Србије мора да предузме низ додатних мера за остварење економске самоодрживости Срба на КиМ. И други пакет мера којима смањује изложеност нашег привредног система реторзивним мерама са Запада.
Све наведено је само примера ради. То су централне теме о којима треба да се разговара на политичкој и знатно широј јавној сцени у Србији.
Легитимно је и корисно указати и на то ко је крив за грешке, али ако се ту и стане, онда Запад побеђује сигурно.
И за крај, пошто се може претпоставити да ће се хорски понављати како Србија „због своје географије“ и слично мора да се додворава Западу, одмах да кажем да то није тачно. Управо разумевање главних токова развоја света нам 100% показује да не постоји једна једина технологија, компанија, финансијска подршка, коју повлачењем западних субјеката не бисмо могли да надокнадимо тренутним договором, било са Русијом, било са Кином, било са другим државама које деле уверење о неопходности новог праведнијег света.
Данас, 2024. године, Запад више уопште није потребан за развој света. Напротив, он је препрека. А код нас директно колонизатор и неко ко нам отима државу.
И то не једну него две државе.
