Прочитај ми чланакЗашто феминизам у себи обавезно садржи многе антихришћанске, па и сатанистичке елементе.
Жена је биће издаје. И, премда се велика већина жена, па и мушкараца с тим неће сагласити, то неће умањити чињеницу да је просечно сујетна жена, каква и сама јесам, биће склоно издаји. Управо негирањем те одлике женске природе, она потврђује саму себе. Мада њена издаја неће имати космичке размере, попут оне Евине, несвесна потреба да уништава свој микрокосмос, тако што ће покушавати да уништи или бар подрије ауторитет „свог“ мушкарца, присутна је у готово свакој жени.
Прилика жену чини издајником, баш као што прилика чини лопова, али то не значи да жена само чека свој тренутак издаје. Она тог аспекта своје личности и није свесна. Штавише, уверена је да је све друго, само то не и била би спремна да положи свој живот да би то доказала.
Фамозна женска солидарност је мит. Она не постоји нити је икад постојала. Када жене себи бирају пријатељице, када се удружују у женска друштва и организације и, уопште, када су солидарне зарад неког циља или међусобне подршке, оне то једним делом свог бића чине зато што дубоко у себи осећају свој издајнички капацитет. Логика чопора помаже им да тај архетипски усуд лакше подносе.
Међутим, те „обичне“ жене, несвесне „боркиње“ за непостојећу једнакост, ипак су тема за посебан текст. Овде говоримо о оним „необаханаткињама“ које, попут поседнутих тебанских жена које је описао Еурипид, голим рукама кидају месо с костију мушкараца и мажу се њиховом крвљу. Такве су, на пример, радикалне феминисткиње – жене које су од своје сујете направиле религију.
Ни оне нису свесне свог издајничког потенцијала, али је њихов проблем знатно сложенији: за њих је издаја свестан и намеран избор.
Иза легитимног правног термина „равноправност полова“ често се крије идеја о једнакости полова, али не у смислу неспорне припадности човечанству, него у смислу борбе за доминацију, која је у основи инспирисана социјалним еволуционизмом. У тој борби, род престаје да буде природно својство и постаје средство социјалне ексклузије (попут расе) и сукоба.
ГОСПОДАРИЦЕ ПАКЛА
Читав спектар активности на политичком, социјалном, економском, културолошком и институционалном нивоу, поред борбе против „насиља“ и „сексизма“, за свој главни циљ имају ослобађање жене од њене традиционалне улоге супруге и мајке. Равноправности полова нема ако је друштво неправедно према жени, па није необично што је неправда, оличена кроз степен права угрожених и мањинских група, омиљена тема активиста за женска, али и сва друга људска права. Друштво које је праведно према оним својим групама које тврде да трпе највећу неправду, највиши је идеал коме ови борци и боркиње теже. Да је то правило које има свој историјски континуитет и практичну потврду, може се јасно видети на примерима Француске или Октобарске револуције: милиони невиних жртвовани су у битци за праведније друштво управо зарад „племенитог“ циља слободе и једнакости.
Будући да је тај идеал вредан сваке жртве у феминистичком систему вредности, оне најрадикалније међу њима, без икаквих скрупула сматраће да је на „зло“ потребно, па чак и неопходно, узвратити злом. Оправдање за прелазак на екстремније видове активизма, оне образлажу тиме да мирни начини борбе више нису опција, јер су се, као такви, показали неефикасним. Векови „трпљења насиља и неправде“ у друштву којим неприкосновено владају мушкарци, „сведоче“ о томе.
Борба феминисткиња против „мушког терора“, оличеног у мрском им патријархату, по својој суштини, најсличнија је борби првог палог анђела против Бога. За феминисткињу је мушкарац оно што и Бог за Луцифера: неправедни тлачитељ. Стога се она неће смирити док се не освети „узроку свих проблема“ за неправду која јој је наводно учињена. Другим речима, бориће се „све док правда не буде задовољена“.
Попут „јунака“ Изгубљеног раја, она ће радије бити господарица у свом паклу тако што ће презрети мушкарце, неће се удати или родити децу пре него да буде „слушкиња“ мужа у оквиру породице. Нешто другачију варијанту креирања и обожавања сопственог пакла можемо срести и код жена које ни друштво, а ни оне саме не перципира као феминисткиње. То су „обичне“, удате жене у „обичним“, „нормалним“ породицама, које можда сваке недеље и празника одлазе на литургију и не пропуштају ни један пост, али од својих мужева упорно и са слашћу праве тзв. папучаре, не пропуштајући ниједну прилику да их омаловаже. Оне у мушкарцима виде машине за прављење деце или добављаче намирница, а заправо нужно зло, на које их је „натерао“ неподношљиви притисак средине и сопствене, погрешне представе о моралу.
ЗАШТО СУ ПУСИ РАЈОТ СКРНАВИЛИ ЦРКВУ
У том смислу никога не би требало да чуди зашто радикалне феминисткиње, попут чланица руског панк бенда Пуси рајот, насилно упадају у богомоље да би тамо одржале своје перформансе, ломе крстове или скрнаве Христов лик (јер ипак, Исус је исто „мушкарац“, биће чији је ауторитет неприхватљив овим новим поклоницама демонске богиње Хекате – оне која је ослобађала демонску компоненту женске природе). Све то оне чине изговарајући се „уметничком слободом“ као легитимним средством за изражавање политичког става. Различити покушаји супротстављања оваквим акцијама од стране државе, цркве или тзв. десничарских организација, потом се у медијима представљају као „гушење слободе говора“, „репресија“ или „цензура“.
С друге стране, у оквиру битке против „верског фундаментализма“, феминисткиње воде борбу за право жена на легалан побачај. Као главни противник у тој борби означена је управо црква, јер боркиње сматрају да је њен утицај на државу пресудан по том, као и многим другим питањима, али и недопустив у 21. веку.
Уколико би феминистички покрети, уместо циљева за које се залажу, именовали оно што се испречило остварењу тих циљева, било би једноставно погодити ко би се све нашао на листи непријатеља (јер како другачије назвати оне који нису пријатељи?). Интересантно је да би то био списак какав би направио и први пали анђео када бисмо пустили машти на вољу. На њему су мушкарци, пре свега као носиоци одговорности, а затим мужеви, очеви и чувари тј. браниоци породице, дома и државе. Ту је и црква, која у традиционалној подели мушко-женских улога и одговорности делом види и потврду система вредности који заступа и на ком почива. И на крају, али не и најмање важно, ту је Бог, као „узрок свих проблема“ – врховни ауторитет, покровитељ и творац свега претходно наведеног, ако већ не у буквалном, оно макар у симболичком смислу.
Из свега наведеног може се закључити да феминизам, поред многих других „изама“, у себи садржи многе антихришћанске, па и сатанистичке елементе. Та идеја у одређеној мери изнета је и у Фон Трировом Антихристу, који отвара још још једну ништа мање значајну тему, а то је питање мушкарчеве одговорности за оно што се десило у Рају, као и скидања вела са оног заиста демонског и вештичјег, што остаје подло скривено у женској природи, од првородног греха до данас. Нова религија тај грех афирмише као врлину и бори се да га наметне као пожељни систем глобалних вредности, нову свету доктрину, рођену на ђубришту секуларизма и еволуционизма.
