Прочитај ми чланакНаслушали смо се обећања – којима је неко много наиван можда и могао поверовати – да ће приступ нове македонске владе према Србији би пун разумевања и сарадње два блиска народа. Као залог пало је и обећање да ће македонска влада бити узржана поводом гласања за пријем Косова у УНЕСКО. Мегафони и промотери плаћени за тај посао македонске политике у Србији – а има их свуда, па чак и на оним медијским пунктовима у Београду где их по дефиницији не би смело бити – потрудили су се да „испеглају“ причу у српској јавности иако она ни издалека не одговара истини.
Шта значи чињеница да је Србија, заједно са Ираном, добила највиши степен безбедносне обраде у Македонији?
Страхујем да се Македонија не врати у 90-те. То не би било добро. Људи још увек памте време када је власт Македоније омогућила да њена територија буде плаформа за специјални рат против Србије, са целокупном логистиком за специјално политичко, економско, психолошко, пропагандно и војно деловање против српског народа. Коначно, Македонија је дала своју територију, која је послужила као земаљски носач авиона за брутално бомбардовање Србије у НАТО агресији 1999. године. Притом не спорим, него, напротив, хвалим македонски народ за солидарност коју је показао према Србима и Србији, што је храбро и јавно манифестовао током свих дана војног напада на слободу свог најближег суседа.
Нажалост, оправдана су страховања да би се Македонија 2017. могла вратити у најгоре дане своје историје. Као некад, прво су уследиле непријатељске поруке новог државног руководства Македоније, које су попут стрела одапете према влади Србије. Касније је поново омогућено да територија Македонија постане платформа за обједињено деловање према Србији и њеној политичкој стабилности. Опасну везу између 90-тих и нашег времена чини покушај снага спољног мешања, поново ослоњеног на званичну Македонију. У току је хибридни рат, чије деловање је у суштини злочиначко и неразумно, са циљем да, без обзира на последице по саму Македонију, буде нанесена штета државним и националним интересима Републике Србије.
Иван Стоилковић
ШТА СУ ОБАВЕЗЕ НОВЕ ВЛАДЕ ПРЕМА СРБИЈИ?
Не треба бити геостратешки таленат да би се разабрало како ће промене на македонској политичкој сцени водити новом приступу у регионалној политици. То није резултат унутрашње потребе за променом македонске спољне политике, него је управо терет преузетих обавеза нове македонске владе. Држава је стављена под хипотеку како би била остварена власт једне партије и њеног вођства. Започела је реализација Тиранске платформе, за коју су нас хладнокрвно убеђивали да не постоји. Као гром из ведра неба одјекнуо је озваничени договор са Бугарском и прихватање „заједничке историје“, а самим тим и брисање македонске историје и језика, уз најаву да ће резултат споразума – како тврде у Бугарској – пратити нарушавање односа са Србијом, на које се Заев обавезао. Притом је занемарена не само унутрашња потреба него и спољна обавеза Македоније да гради и негује добробросуседске односе и развија регионалну сарадњу са свим својим суседима. Македонија је део бивше југословенске државе, па се тако сасвим оправдано поставља питање како је могуће спроводити Тиранску платформу, која омогуђава стварање обједињеног албанског простора у региону и брисати границе од Вардара до Црног мора, а да истовремено рушити пријатељске односе са Србијом? Логика налаже да би са Србијом, пре свега због заједничке прошлости, требало имати у најмању руку коректне односе. Пре ће бити да реализација оваквих унутрашњих и спољнополитичких обавеза претпоставља нарушавање односа са Србијом, као приоритет који би требало да буде извесно олакшање за реализацију ове и овакве политике.
Зато хаос настао због повлачења дипломатског особља из Амбасаде Републике Србије у Македонији никако не изненађује. Реч је о изазивању прекида дипломатских односа који није саопштен и који је, на срећу, трајао кратко. Такве одлуке нису уобичајене у дипломатским односима и повлачење целокупног дипломатског персонала представља метод који се веома ретко практикује у међудржавним односима, штавише, добар део стручњака са којима сам разговарао тврди да такав одговор до сада практично није примењен у дипломатској историји. Кључно је питање шта је то што су Македонија, њене службе, односно дипломатски представници неких моћних држава урадили да Србија повуче целокупну своју амбасаду.
Кад је реч о дипломатији, спољна политика се увек прикрива неком формалном ситуацијом, зато повлачење дипломатског персонала и брзо превазилажење проблема само показују да је овај потез један обичан мали али значајан корак у покушају да се Србија дипломатском офанзивом брани од непримерених и недозвољених покушаја спољног утицаја. Без обзира што та активност долази из мале Македоније, која је уосталом поново постала пуко оруђе у рукама моћних. Јер, ако иза оваквих активности стоје представници страног фактора, оправдано се поставња питање шта то значи за државне и националне интересе Републике Македоније, с обзиром на чињеницу да су одржавање и развој добросуседских односа и регионалне сарадње и стабилности обавезујуће компоненте европске политике и кључ за политичку, енкономску и сваку другу стабилност Македоније.
СЛЕДЕЋА КРИЗА ВЕЋ КРАЈЕМ МЕСЕЦА?
Ствари никако не стоје добро иако је позитивно то што је криза брзо превазиђена. Најмање што можемо учинити у таквој ситуацији је да будемо на опрезу – јер ђаво не спава. Све добија на убрзању. Иако се ситуација смирила, не треба бити наиван, криза ће поново букнути из ко зна ког од великог броја разлога.
Тврдњу државног руководства Србије да су од надлежних обавештајних органа добили довољно доказа о „веома офанзивном деловању против органа и институција Србије“ можда најбоље осликава и објашњава чињеница да постоји веома јасан непријатељски став служби безбедности Републике Македоније према представницима Републике Србије у Скопљу. Имајући у виду да је Србија, заједно са Ираном, добила највиши степен безбедносне обраде у Македонији – и то замислите Србија на првом месту пре Ирана – а тзв. „међународна заједница“ сумњичи Иран за спонзорство међународном тероризму, најбоље говори о пријатељству, добросуседству и регионалној сарадњи. Намеће се питање какав ли је тек однос према Србима у Македонији и њиховим политичким представницима, односно хоће ли бити заустављени покушаји да утицај српског националног фактора у Македонији буде умањен, па и чак одстрањен из политичког и јавног живота Македоније.
Наслушали смо се обећања – којима је неко много наиван можда и могао поверовати – да ће приступ нове македонске владе према Србији би пун разумевања и сарадње два блиска народа. Као залог пало је и обећање да ће македонска влада бити узржана поводом гласања за пријем Косова у УНЕСКО. Мегафони и промотери плаћени за тај посао македонске политике у Србији – а има их свуда, па чак и на оним медијским пунктовима у Београду где их по дефиницији не би смело бити – потрудили су се да „испеглају“ причу у српској јавности иако она ни издалека не одговара истини.
Све то не значи да би влада и председник Србије требало да престану давати свој максимум у изградњи добрих односа са Македонијом. Први следећи изазов тим односима биће Генерална скупштина Интерпола, која ће се 29. септембра одржати у Кини. Тада ће једна од тачака дневног реда бити и пријем „Косова“ у ову организацију. Биће то први испит да ли држе воду обећања која долазе из нове македонске владе зато што ће Македонија по овом питању морати да се недвосмислено изјасни.
Коначно, оно што највише брине јесте чињеница да је Македонија постала стециште српских тајкуна, менаџера, сумњивих безбедњака и једног дела криминалног подземља, па је њена влада неким из тог миљеа поделила и македонска држављанства и ухлебила их у државној администрацији. Зато се поставља питање постаје ли Скопље 2017. налик на Сегедеин из 90-тих и шта је стварни циљ тога?
