У српској средњовековној историји жене су заузимале изузетно значајно место. Знамените Српкиње, али и странкиње које су се удавале за српске владаре и великаше, оставиле су значајан траг.

Имале су немалог учешћа у политичком и дипломатском животу, али и у култури и духовности, па чак и у образовању жена у средњем веку. Многе су постале и светитељке.

– Најстарији портрет српске жене датира из 12. века, тачније из 1137. године. У питању је портрет Марије од Знојма, сестре краљице Јелене Угарске, жене угледног чешког удеоног владара Конрада од Знојма. Овај портрет настао је три деценије пре појаве династије Немањић у средњовековној Србији – објаснио је доцент др Борис Стојковски на почетку трибине “Знамените жене српског средњег века“ која је недавно одржана у клубу “Трибина младих“ Културног центра Новог Сада.

Најзначајније жене српске историје припадале су династији Немањић. О Анастасији, жени Стефана Немање, познато је да се са својим мужем замонашила и прославља се као светица. Више се зна о женама Стефана Првовенчаног, Евдокији, византинској принцези, и о Ани Дандоло, млетачкој принцези.

– Преко брака са обема принцезама, Србија је ушла на велика врата у европска збивања. Браком са Евдокијом, Србија је постала најближи сарадник Византије и Стефан је добио највишу титулу у том тренутку, титулу севастократора. Долазак Ане Дандоло у Србију означио је и прве кораке ка добијању краљевске круне 1217. године – објашњава Стојковски.

После смрти цара Душана, славни немањићки период доживео је крах. После Маричке битке 1371. године уздигао се тада највећи обласни господар Лазар Хребељановић.

– Његов брак са кнегињом Милицом није био случајан. Она је била директан потомак Вукана Немањића. Овај брак је означио Лазарево директно повезивање са династијом Немањића – истиче предавач.
Говорећи о кћеркама кнеза Лазара, Стојковски је издвојио султанију Оливеру као најславнију, а у исто време и најнепознатију за ширу јавност.

– Постоје легенде да јој је пут био посут ружама када је одлазила у Бајазитов харем у Цариград. Она се у османским изворима и данас назива Деспина (деспотица) Оливера – каже Стојковски и додаје да се после смрти Бајазита, Оливера вратила у Србију.

Поред Лазаревића, друга важна средњовековна породица била је Бранковић, која је подарила многе велике жене – Ирину, односно Јерину, Мару и Катарину Кантакузину, грофицу цељску.

– Ирина, тј. Јерина, потиче из породице Кантакузин. Надимак „проклета“ добила је када грађено Смедерево. Врло је вероватно да је имала утицаја на преношење моштију Светог Луке у Смедерево – прича Стојковски.

Њена ћерка, Мара, такође је златним словима уписана у српску историју, али и османску.

– На цариградском султанском двору говорио се српски језик захваљујући Мари Бранковић, која је имала велик утицај на Мурата Другог иако му није подарила сина наследника – помиње историчар.
Јеринина друга ћерка и Марина сестра отишла је на европски двор. Катарина Кантакузина је била удата за Урлиха Другог Цељског.
Катарина је до данас упамћена у култури, пре свега по томе што је најстарија српска књига на тлу данашње Хрватске “Вараждински апостол” настала у 15. веку по њеној наруџби.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: Dnevno.rs

Ознаке: најславније жене, средњевековна Србија, српска историја, српске краљице