Прочитај ми чланакНије случајно што садашња елита стреми да стекне научна звања, мада, чини се, пошто има реалну власт, нису јој ни потребна. Елита нема довољно власти да би била легитимна, чак ако је та власт добијена потпуно демократским путем.
Скандали са дисертацијама у последње време никако не носе криминални, већ скривени социјално-политички смисао.
Може се имитирати политички систем, социјална стабилност, економско благостање, историја многих земаља има изобиље таквих примера, али је немогуће имитирати образовање. Зато што слична имитација доводи до негативне селекције, до неизбежног брзог самоуништења целокупног система, ако, наравно, он није у стању да извози образоване људе и специјалисте вани (како се то ради, например, у САД).
Због тога је елита, посебно када њен квалитет не одговара историјским амбицијама, крајње раздражена присуством позитивних противтежа, које стварају „зоне“ у којима баналне пиар-технологије друштава спектакла раде крајње слабо или уопште не раде. Од образованог човека је теже направити човека-функцију, послушну јединицу за сервисирање, која је при томе обавезна да се одушевљава системом и модом, која је успостављена у вези са ропским радом. Савремени систем управљања не може ништа да уради са контраелитом, која се формирала у образовној и научној сфери, која се може подвргнути оптимизацији, дискредитацији, понижењу, али се не може лишити моралног ауторитета и самопоштовања, чак ако се она налази у потпуној потчињености код политичке и управљачке елите.
Сада се све више говори о реформи образовног система, које друштво прихвата са узнемиреношћу и у негативном контексту. Образовање постаје недоступно, повећава се раскорак између елитних и масовних компонената. То ствара проблеме не само на нивоу појединачних грана производње и економике, већ и на нивоу државне идеологије и самоидентификације друштва, који су важни, како за унутрашњу стабилност, тако и за извоз „меке силе“.
Необразовано друштво је подложно манипулацијама куд и камо више споља, него изнутра.
Образовање је увек повезано са политиком и директно се односи на државну идеологију. Парафразирајући тезе маршала Макензена о штампаној култури галаксије Гутемберга, може се рећи, да је образовање створило централизовану државу, али је оно истовремено створило и индивидуализам и опозицију у односу на владу. У историји СССР-a раскорак између државне идеологије и нивоа образовања показао се фаталним. Државна пропаганда и целокупна идеолошка машинерија СССР-a одговарала је двоструком нивоу развитка друштва 30-их година ХХ века, док је 60-их и 70-их ниво образовања несразмерно порастао, па је квалитет пропаганде престао да се са њим подудара и показао се неспособним, што је искомпликовало спољну контрапропагандну епоху „хладног рата“, која такође није стајала на месту.
Нешто слично томе, садашња руска елита је из оног што се догодило направила искривљене закључке, одлучивши да не повишава садржајни ниво идеологије, већ да снизи ниво образованости друштва. На тај начин, у савременој Русији се дешава обрнути раскорак, који може да постане куд и камо рушилачкији, јер је необразовано друштво подложно манипулацијама много јачим са спољне стране, него изнутра. То је замка, у коју доспева елита, која је уверена у стару стратегију о „глупом народу“, али која је настала од тог истог народа.
Да би се савладала криза у развитку, да би се имало високо развијено, демократско друштво и јака земља, потребно је говорити о унивезралном и обавезном вишем образовању у Русији. Важно је да се памти, да су се озбиљни потреси у образовању увек претварали у друштвене потресе.
Превод са руског на српски: Душанка Ђелекар
