Прочитај ми чланакСрпски привредник Миле Драгић, познат по производњи војне опреме, имао је рачун у швајцарској банци на ком је чувао позамашна средства, открива КРИК у међународном новинарском пројекту „Швајцарске тајне“. Драгићу се судило због наводно штетног уговора о продаји војне опреме држави, у случају познатом као „Панцир“, али је правоснажно ослобођен оптужби.
Драгић је у „Credit Suisse“ банци контролисао два рачуна, показују подаци о банковним рачунима у Швајцарској који су процурили у међународном новинарском пројекту „Швајцарске тајне“ у коме је учествовао и КРИК.
Један рачун водио се на фирму и Драгић је имао овлашћење да располаже новцем на њему, показују процурели подаци, али не откривају која компанија је у питању. Рачун је отворен 2005, непосредно пре него што је Драгић са државом потписао уговор о продаји војне опреме – посао који, међутим, никада није реализован. На рачуну је било готово осам хиљада швајцарских франака (око 5.000 евра) у новембру 2008, а угашен је неколико месеци касније.
Осим овог рачуна, Драгић је 2015. отворио и лични рачун у швајцарској банци на ком је неколико месеци касније већ било око милион швајцарских франака (око 900 хиљада евра).
Драгић у писаном одговору за КРИК тврди да су оба рачуна везана за фирме и да у Швајцарској не поседује лични рачун.
„Рачуни које наводите су рачуни правног лица… Ја лично немам отворен рачун у Швајцарској. Закон Швајцарске ми не дозвољава као српском грађанину да имам приватан рачун у њиховим банкама“, написао је Драгић.
Навео је и да није постојала намера да се новац од уговора потписаног са државом 2005. депонује на рачун у Швајцарској и питање оценио као злонамерно.
„Није било намере. Наравно да су у уговорима наведени само рачуни у српској банци. Нека читаоци процене о побуди Вашег питања“.
Драгић у одговору КРИК-у тврди и да је имао дозволу Народне банке Србије да новац чува у иностранству за отварање рачуна у Швајцарској, на шта грађане Србије обавезује закон. Из НБС-а, међутим, кажу да немају сазнања да је овај бизнисмен имао рачун у „Credit Suisse“.
Из швајцарске банке није одговорено на питања новинара о конкретним рачунима и клијентима, али је саопштено да банка „послује у складу са свим глобалним и локалним законима и прописима“.
Драгић је познати произвођач војне опреме и годинама је један од главних снабдевача српске полиције и војске. Осим што послује са државом, војну опрему извози за Блиски исток, Африку, земље бившег СССР-а и у државе у окружењу.
Његова главна фирма „Производња Миле Драгић“ за 15 година зарадила је око 5 милиона евра у послу са државом, судећи по подацима доступним на порталу јавних набавки. У истом периоду пословни приход овог предузећа био је око 80 милиона евра.
Осим ове, Драгић поседује још најмање шест фирми у Србији, по једну у Бугарској и Словенији, као и једну на егзотичној офшор дестинацији – средњоамеричкој држави Белизе. Посредством ове фирме, Драгић је власник и чувеног хотела „Москва“ у центру Београда.
Драгић и његове фирме поседују вредну имовину – станове, пословни простор, зграде, грађевинско и пољопривредно земљиште у Београду, Новом Саду, Зрењанину, Иригу, Сремској Каменици и на Копаонику.
Случај „Панцир“
Непосредно након што је отворио први рачун у швајцарској банци 2005. године, Драгић је са државом склопио посао вредан 176 милиона евра. Овај уносан посао, међутим, никада се није остварио.
Због сумње да је реч о договору штетном по државу, отворена је истрага. Осумњичени су били тадашњи министар одбране Првослав Давинић, двојица службеника министарства и Миле Драгић. Драгић је најпре био сумњичен за давање мита, али је тужилаштво од ових оптужби одустало још у истрази.
Оптужница је подигнута две године касније, 2007. године, за злоупотребу положаја. Како је тврдило тужилаштво, министар Давинић је склопио уговор са фирмом „Миле Драгић“ за набавку, између осталог, 60.000 панцира и 60.000 шлемова, а за толиком куповином није било потребе.
Давинићу и службеницима министарства као војним лицима судило пред тадашњим Војним одељењем Окружног суда у Београду. Оптужен је био и Драгић, али је поступак против њега пребачен на Општински суд у Зрењанину.
У реформи судства војно одељење суда је укинуто, па се суђење министру одбране и његовим сарадницима наставило пред кривичним одељењем. Због недостатка доказа у јулу 2012. године они су ослобођени оптужби. Суд је утврдио да уговор никада није ни реализован, тако да није било нити штете за државу, нити користи за Драгића.
Драгић је пред зрењанинским судом такође ослобођен у фебруару 2013, а после неколико месеци ову одлуку је потврдио и Апелациони суд у Новом Саду.
Трговац војном опремом тврдио је да је му је случај „панцир“ намештен. Како је тада испричао, аферу му је наметио тадашњи министар финансија Млађан Динкић јер је био у сукобу са Давинићем у вези са трошковима министарства одбране.
Динкић је иначе био тај који је јавности открио да се спрема потписивање уговора, а тај посао је назвао „пљачком века“.
Драгић и Динкић срели су се неколико година касније у ресторану Драгићевог хотела „Москва“ где је Динкић седео у друштву. Драгић је пришао столу и затражио од Динкића да напусти хотел.
Драгић је тужио државу за накнаду штете за време проведено у притвору као и због губитака које је претрпео. Суд је прихватио тужбу у делу који се односио на притвор и држави је наложио да Драгићу исплати 380.000 динара, као и да надокнади трошкове поступка.
Швајцарске тајне
Истраживање „Credit Suisse“ (Швајцарске тајне) засновано је на процурелим подацима о рачунима у швајцарској банци које је извор доставио новинарима немачког листа „Zidojče cajtung“. У истраживању су учествовали новинарска мрежа ОЦЦРП и новинари из 47 редакција из 39 држава. КРИК је био део овог новинарског тима и анализирао податке који имају везе са Србијом.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 23, 2022
