Прочитај ми чланак

ИСЕЦКАНА ОПОЗИЦИЈА – Вучић ће поред ње још дуго да влада

0

Са оваквом опозицијом, Александар Вучић не треба да брине за своју будућност. То је добро за њега, али није за Србију. Јавне свађе и међусобна подметања у некада владајућим странкама, ДС-у и ДСС-у, достижу такве размере, да би се могле закључити најмање две ствари: или је реч о великом постизборном поспремању у антивучићевском блоку, или се премијер све време фолира да је шеф СНС-а. Могуће је да је заправо Вучић лидер опозиције у сенци и да, осим медија, уређује и опозицију.

Фото: Србин.инфо

Фото: Србин.инфо

Са оваквом опозицијом, Александар Вучић не треба да брине за своју будућност. То је добро за њега, али није за Србију. Јавне свађе и међусобна подметања у некада владајућим странкама, ДС-у и ДСС-у, достижу такве размере, да би се могле закључити најмање две ствари: или је реч о великом постизборном поспремању у антивучићевском блоку, или се премијер све време фолира да је шеф СНС-а. Могуће је да је заправо Вучић лидер опозиције у сенци и да, осим медија, уређује и опозицију.

Грађани који траже алтернативу Вучићу, тиме се деморалишу, јер, ако желе освежену државотворну ДСС, каква је била у време Војислава Коштунице, сада се питају – ко их тренутно води? Да ли је то бунтовни Милош Јовановић? Можда је то ипак бивша шефица Санда Рашковић Ивић? Или из далека и са „Твитера”, партијом управља Драган Маршићанин.

У странци чији је лидер срушио Милошевића, уплива има и аналитичар Ђорђе Вукадиновић. Он тврди да има тврд став према Вучићу, иако му је слао пољупце. Јовановић, опет, своју платформу гради на фајтерском односу према режиму, што не спречава Санду и Ђорђа да га сматрају меком опцијом који кокетира са премијером. Сада је лакше разумети Коштуницу, када га понекад видим како тихујући шета сам Дорћолом без обезбеђења.

Демократе су промениле председника, али тек што је устоличен, на Драгана Шутановца бивши Пајтићеви људи изручују сав прљав веш. Некада су демократе чиниле интелектуални крем политичке сцене, када су Мићун, Љуба Тадић, Коста Чавошки или Никола Милошевић припремали Коштуницу, Ђинђића и Тадића за вођење Србије. Али, чинодејствујући у власти, сва тројица су, свако на свој начин, подлегла њеним чарима, те су временом код демократа унутарстраначке битке биле много жешће него борба са политичким противницима.

Жути су се одрекли Драгана Ђиласа и Вука Јеремића, убацивши овог првог у гравитационо поље Вучића и ФИБА. Оног другог су послали у бели свет, па је замало постао генсек УН. У карикатуралном цртежу српске политике, може се догодити да Вук постане шеф онима који су га шутнули.

Отуда опсена да странке владајуће коалиције окупљају и власт и опозицију, посебно када Зорана Михајловић и Ивица Дачић размењују увреде, или када Вулин и Расим анализирају тековине 5. октобра. Ивица покушава да одржи ред међу црвенима, који соло деоницама инспиришу таблоиде да попуне насловнице.

Наравно да се и међу напредњацима, иако су десничари, одвијају фракционашке борбе својствене левици, јер велики колач треба поделити тако да сви осете сласт власти. Вучић не допушта да зађевице његових људи доспеју у медије, али ужива да одржава стање сукоба ниског интензитета, знајући да се тиме ојачава лојалност према њему.

Од Шешеља се могло много тога научити. Прво је да поред војводе нема неизвесности. Осим када је дуже време ван земље. То су научили и Вучић и Тома.