Прочитај ми чланакЕрдоганово председниковање је велика трагедија. Он је уништио и вољу да се очува вредна алијанса Вашингтона и Анкаре.
Важан део дипломатије је креирање представе, а изнуде и претње су рутински аспекти међународних односа. Изузимајући екстремне примере попут Северне Кореје, државе обично прете у рукавицама, а заваравање противника је у дипломатији врлина. Ипак то није случај са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом, човеком са екстравагантном председничком палатом, акумулираном диктаторском моћи и султанистичким амбицијама.
Он је искрено признао да једног Американца држи као улог којим би истрговао изручење муслиманског клерика Фетулаха Гулена, кога оптужује за неуспео покушај пуча 2016. године. „Вратите нам свештеника назад“, рекао је Ердоган. „Имате нашег свештеника. Дајте нам га. Веома лако можете то да учините. А онда ћемо ми вама да дамо Американца“.
Упркос новоуспостављеном Трамповом поштовању према диктаторима, Ердоган се непријатељски понаша према Америци. Вашингтон би требало да спусти лопту инсистирајући да је Анкара амерички савезник. Увек ће бити отворених области за сарадњу, али турска влада у последње време опонира америчким интересима и вредностима.
Пошто је Ердоганова странка добила прве изборе 2002. године, бивши градоначелник Истанбула је био ослободилац. Он је помогао да се размонтира ауторитарно-националистичка држава, коју је створио оснивач турске републике Кемал Ататурк. Међу Ердогановим најстраственијим подржаваоцима били су либерали. Један од сигнала да се креће у добром правцу било је то што је војску вратио у касарне. Иако исламистичка, његова Партија правде и развоја чак је унапредила положај жена у правцу заштите од насиља.
Како год, Ердоган је пре неколико година променио курс. Он је једном приметио да је демократија као воз: сиђете онда када дођете на жељену дестинацију. Очигледно је стигао на жељену дестинацију пошто је његова партија добила треће парламентарне изборе 2011. Када су оптужбе за корупцију порасле, Ердоганов начин управљања постао је више исламистички и ауторитаран. Након губљења парламентарне већине 2015. године, вратио ју је играјући на карту Курда, покренувши бруталну кампању против PKK. Слична кампања је у прошлости резултовала десетинама хиљада изгубљених живота.
РАСКИД СА ГУЛЕНОМ, ПОМИРЕЊЕ СА ПУТИНОМ
Ердоганов успон помогао је Фетулах Гулен, исламски клерик који живи у САД и који је изградио глобални религиозни и друштвени покрет познат као Хизмет. Пре две деценије Гулен је добио азил, када су ауторитарни секуларисти успоставили доминацију у турској политици. Гуленових лојалиста било је много, али његове политичке амбиције остале су на нивоу дебате. Године 2013. политичар и проповедник окренули су се један против другог. Гуленове присталице у полицији и тужилаштву почеле су да истражују везе корупције које дотичу Ердогана, а он је одговорио протеривањем гулениста из безбедносних служби.
Партија правде и развоја је такође оставила простора и за другу врсту критика. Опозициони бизнисмени су се суочили са политички мотивисаним регулаторним нападима и пореским истрагама. Режим је преузео независне медије, хапсио новинаре и ограничио критику. Влада је процесуирала стотине Турака, укључујући и децу, због увреда Ердогана. Пораст бруталних напада на Курде претворио је градове у ратне зоне. Стотине цивила је погинуло, око пола милиона је расељено, велики број локалних званичника је оптуштен, а безбедносне снаге имају имунитет од било какве кривичне одговорности.
Последњи извештај Стејт департмента о људским правима у Турској наводи „арбитрарна лишавања слободе, политички мотивисана убиства која нису процесуирана, проблеме са судским процесима, равнодушност владе према слободи изражавања, неадекватну заштиту цивила, препуне затворе, недостатак ефективне контроле над безбедносним снагама, атмосферу страха која ограничава независност судства“, као и „претње, дискриминацију и насиље према мањинским групама“.
Ердоган је Турску усмерио у исламистичком правцу. Као премијер (касније председник), он је почео разградњу кемалистичке државе, базиране на секуларизму, омогућивши људима да своја верска уверења испољавају у јавности. Касније је читав систем регрутовао у сврху религиозних потреба и тиме ограничио друштвене слободе турских грађана.
ВАЖНОСТ ПУЧА У ЈУЛУ 2016.
Временом је и његова спољна политика постала непријатељска. Анкара је дуго времена толерисала активности ISIS дуж границе са Сиријом. Ердоганова влада спровела је војну операцију против сиријских Курда, који се уз подршку САД боре против ISIS. Турска војска је оборила руски авион изнад Сирије, подигавши тако тензије са Москвом, али се Ердоган касније помирио са Владимиром Путином. Анкара, номинално члан НАТО, недавно је наручила руски ПВО систем С-400.
Ердоганов однос са Америком и другим западним земљама још више је нарушен након пропалог покушаја пуча у јулу 2016. Нису сви на Западу изгледали узнемирено због покушаја уклањања турског председника – ипак би преузимање власти од стране војске било лек који би убио пацијента. Његова влада је реизабрана неколико пута, а резултат пуча је могао да буде и грађански рат.
Нажалост, слично као Хитлер након паљења Рајхстага 1933. године, Ердоган је искористио неуспео покушај пуча како би сломио опозицију. Свака критика била је третирана као издаја (Ердоган је тако брзо успео да преузме иницијативу у лоше организованом пучу да су поједини аналитичари сугерисали могућност да га је он сам организовао).
Чак и пре него што се пуч завршио, Ердоган је изашао са податком да је његов бивши савезник Гулен тај који стоји иза њега. Он је затим кренуо у уништење Хизмета затварањем школа, фирми и других институција повезаних са Гуленом. Анкара је иницирала масивну стаљинистичку одмазду према свакоме ко је макар и најмање повезан са Гуленовим покретом, укључујући и отварање рачуна у банци власника за које се сматра да су гуленисти.
Око 170.000 људи је процесуирано, више од 150.000 је отпуштено или смењено, док је преко 50.000 ухапшено. Чак ни влада не тврди да је највећи број ових људи умешан у пропали пуч. Ипак, сваке недеље се дешавају нова хапшења и оптуштања.
Хапшења укључују и парламентарце, судије, тужиоце, професоре, наставнике и новинаре. Више од 160 медија угашено је, много вебсајтова блокирано, а око 150 новинара је у затвору. Готово 400 невладиних организација, укључујући хуманитарне, правничке и оне задужене за људска права, затворено је. Директор Amnesty International за Турску је ухапшен. Докази за противзаконито деловање су ирелевантни док год оптужбе укључују било какву повезаност са курдским руководством или Гуленовим покретом.
Human rights watch је то објаснио овако: „Слом који је уследио након покушаја пуча значио је повећавање ауторитаризма владе. У ванредном стању председнички декрети могу да прођу без парламентарног надзора или могућности да буду преиспитани на уставном суду. Многи декрети садрже мере које се косе са основним људским правима, на чије поштовање је Турска обавезана домаћим и међународним правом“.
ДУГА РУКА РЕПРЕСИЈЕ
Ердоганова влада се такође устремила на Вашингтон, циљајући на теорије завере и чињеницу да четири од пет турака Америку оцењује као негативну или изразито негативну. Наиме, они сматрају да Америка стоји иза покушаја пуча, а кабинет једног министра је директно оптужио Вашингтон. Анкара је такође оштро критиковала САД зато што не желе да изруче Гулена. (Ердоган добија политичке поене тиме што критикује Вашингтон, па неки сумњају да ће Американци наставити да га тиме изазивају).
За разлику од Турске, одлука о изручењу мора да буде донета на основу доказа који би задовољили критеријуме независног правосуђа. Иако Турска упорно инсистира на његовој кривици, понудила је веома мало доказа. Гуленов покрет никад није имао превише успеха у инфилтрирању у оружане снаге, а већина учесника у пучу нису ни на који начин повезани са његовим покретом. Западне обавештајне службе немају доказа о томе да је 76-годишњи имам организатор пуча. Чак и мало признања које Анкара наводи вероватно су резултат мучења. Хјуман рајтс воч је известио о „све већем нивоу мучења, нечовечном поступању у раду полиције, као што су пребијање затвореника, намерно стављање у стресне позиције, претње силовањем, претње адвокатима и ускраћивање медицинске неге.“
Одбијање Вашингтона да изручи Гулена условило је Ердогана да покуша да тргује Брансоном, америчким држављанином који је живео у Турској 23 године. Брансон је ухапшен прошле јесени и терети се за тероризам и покушај рушења турске власти. Анкара је ухапсила још неколико америчких држављана под једнако сумњивим оптужбама, укључујући и професора хемије, научника NASA, и агента за некретнине. Члановима њихових породица је онемогућено да напусте земљу. Ердоган се -такође сукобио и са Европљанима, рекавши да ће немачки држављани бити ослобођени онда када Берлин ухапси гуленисте које тражи Анкара.
Даље нарушавање односа догодило се када је Ердоганово обезбеђење напало мирне демонстранте испред амбасаде Турске, приликом његове последње посете САД. После тога њих 15 је ухапшено иако су остали изван домашаја правног система Турске. Поред тога, Американци су ухапсили и турско-иранског трговца златом Резу Зараба под оптужбом да крши режим санкција са Ираном. За њега се сматра да је упућен у детаље високог нивоа корупције у Анкари. Под сличним оптужбама нашли су се и неки бивши чланови кабинета. Ердоган је ову истрагу назвао „кораком против Турске Републике“.
Турци су ухапсили и службенике америчке амбасаде, у фебруару и почетком октобра. У потоњем случају Анкара је једног од њих оптужила за умешаност у пуч на основу конверзације старе четири године са припадником Гуленовог покрета. После тога један локални запослени је позван на испитивање након задржавања његове жене и сина, што је типична тактика за извлачење признања.
ХОД ПО СТРАНПУТИЦИ
У знак одмазде, америчка амбасада је саопштила да обуставља издавање виза за турске држављане. Турци су затим одговорили истом мером. Нажалост, изгледа да будућност међусобних односа није светла, јер Ердоган покушава да присили Вашингтон да бира између прихватања тираније и посвећености људским правима и владавини права. „САД ће пре или касније направити избор између Гуленових терориста који су подржали пуч и Турске“, рекао је Ердоган у августу. Када је упитан да ли је вољан да тргује Гуленом за Брансона, Стејт департмент се огласио преко портпарола Хедер Науарт: „Не могу да замислим да ћемо кренути том странпутицом.“ Легално то и није могуће.
Годинама је Вашингтон Ердогану давао простор упркос нараслом ауторитаризму код куће и радикализму изван земље. Претходног месеца је амерички председник Доналд Трамп пред УН рекао да „билатерални односи никада нису били бољи“, а Ердогана назвао „својим пријатељем“, који заслужује „велико поштовање“.
Ипак, Ердоган није пријатељ Америке. Турско-амерички савез постоји деценијама, али је разлог његовог постојања нестао крајем Хладног рата. Не постоји више широк геополитички конфликт који би две земље држао заједно. Заиста, Анкара се постепено приближава Русији. Поред тога, Америка и Турска имају веома различите интересе или их другачије перципирају, посебно на Блиском истоку.
Вашингтон још увек има приступ бази у Инџирлику, која се налази само 60 километара од Сирије. Ова база је домаћин авионима америчког ваздухопловства који проводе операције у Ираку и Сирији, као и за педесетак нуклеарних бомби. База је погодна за употребу, али није од суштинске важности. Генерал у пензији Чак Валд, један од највише рангираних команданата ратног ваздухопловства у Европи, је рекао: „Ово је добро место да се има база, али да ли можемо да је имамо другде? Апсолутно“. Булент Алириза из Центра за стратешке и међународне студије има исти аргумент. „Ми сутра можемо да одемо из Инџирлика. Он је далеко мање важан у борби против ISIS него током Заливског рата“, рекао је он. Немачка је из Инџирлика већ изместила своје трупе у јорданску базу Ал Асрак.
Иако је приступ бази веома погодан, није довољно важан да би Америку учинио таоцем непоуздане, ауторитарне и у све већој мери непријатељске владе. Турска влада је 2003. онемогућила Вашингтону да користи турске базе у инвазији на Ирак. Анкара је одржала везе са Ираном; многи високи званичници се сумњиче да избегавају санкције Техерану. Турска влада се трудила да пронађе други пут када су припадници ISIS користили турску територију као пролаза до Сирије. Чак и данас је Анкара много заинтересованија да убија сиријске Курде него борце ISIS.
Сарадња са Турском у будућности је све мање вероватна, а због непријатељски оријентисане јавности, трансформисане војске и арбитрарног председника чак је и приступ Инџирлику доведен под знак питања. Председник Ердоган је мало тога урадио да макар прикрије своје нападе на Америку. На годишњицу неуспелог пуча он се осврнуо на „наше такозване савезнике, који покушавају да нас опколе дуж наших граница“.
Ердоганово председавање је велика трагедија. Највеће жртве нове султанове анархије су сами Турци. Међутим, он је уништио и вољу да се очува вредна алијанса Вашингтона и Анкаре. У последње време Америка мора да брани своје интересе и вредности од Турске. То укључује очување владавине права код куће, и стајање у заштиту оних неправедно заточених у иностранству.
