Прочитај ми чланакДемократија, чији је основни поклич Fuck stability! није ништа више од револуционарног изговора.
1.
Како је само неприметно прошло веома важно ограђивање црногорског председника владе Душка Марковића од Вучићевог инсистирања на царинској унији међу земљама „Западног Балкана“. Тумачење и вредновање тога можда је требало да буде питање за овдашњу националну интелигенцију, која и даље тврдо верује да су владе у Београду и Подгорици на истој страни. Да, било је то питање за националну интелигенцију, али, док њени одличници установе седам сличности између Вучићевог давања мандата Ани Брнабић и Розмерине бебе, испод радара би им измигољио и цео светски рат, а не разлаз Београда и Подгорице.
Ради се, међутим, о томе да, кад је Марковић рекао да Вучићева иницијатива „није реална“, нису се заправо о царинској унији изјашњавали ни Мило Ђукановић ни Црногорци, већ главом Американци. И нису ту поруку послали само Вучићу већ и Ангели Меркел, истинском патрону идеје о економској интеграцији „Западног Балкана“. О чему се заправо ради?
2.
Није та унија важна колико је важно оно што је претходних дана произвело опредељивање за и против ње. Пре свега, реч је о једној лошој и једној доброј вести за „Западни Балкан“ из Берлина. Најпре лоша (ако је лоша): у догледно време није предвиђен пријем балканских земаља у ЕУ. Немачка се због те одлуке нашла под кишом прекора глобалиста из Вашингтона, који оптужују Берлин како ће се суочити са одговорношћу за нестаблност у региону ако се он окрене међусобним антагонизмима или, још горе, Русима. Као одговор на то, следи добра вест из Берлина: Немачка је спремна да понуди и неки кеш за међусобно инфрастуктурно повезивање земаља регона, обезбеђујући на тај начин његову стабилност, до које је Немачкој очито веома стало. Дакле, Берлин хоће стабилан Балкан, али не би да га стабилизује по највишој цени – унутар ЕУ, већ по дисконтној – ван ње.
Наши родољупци, по правилу, на оној су страни у коју им већ сто година упиру прстом Амери и Енглези. Неће они, дакле, никакво обнављање Југославије нити им треба непријатељски аутопут према Приштини и Тирани. Наравно, наши родољупци не знају оно што знају, рецимо, немачки – да ту није реч ни о каквом братству и јединству нити о Југославији, већ да приликом економског интегрисања неког простора у њему, по правилу, боље пролазе већи и снажнији ентитети него мањи и слабији. Како је Србија највећа државна и национална целина између Бихаћа и Солуна – што политички јесте „Западни Балкан“ – тако је мање вероватно да би Албанци извезли седам милиона кечета у Србију, а више да би ти исти Албанци зависили од српске хране. Тако наши родољупци поново нису пропустили прилику да се понесу као слон из оне смешне приче – који се у страху од миша попео на дрво и одозго вришти.
3.
Дођавола са стабилношћу на Балкану, одавно поручује српска опозиција, а одскоро и најважнији атлантистички журнал Економист, оптужујући Запад да на Балкану „поново подржава аутократе како би сачувао мир“. Узимајући Александра Вучића као модел балканског аутократе, британски магазин осуђује приступ Запада. Иронично га назива „стабилократијом“, која, тврди, дугорочно одбија те земље од Запада и заправо производи нестабилност, а не стабилност. Британци и она екипа Амера који то следе очигледно верују у робуснији наступ Запада на Балкану. Њиме би, према Економисту, требало успоставити правила, а не да Запад бескрајно тактизира са локалним апсолутистима, утолико пре што и они тактизирају са аполутистом Путином и, да није тога, чак ни свевидећи Економист не би приметио да су апсолутисти.
Демократију је изнад стабилности недавно ставио и амерички дипломата Хојт Брајан Ји током разговора са српском опозицијом, која је од Американаца захтевала исто што и Економист. Fuck stability!, писало је на штиту оног ко је Црну Гору послао да заштиту тражи у НАТО; Fuck stability!, била је и парола оног ко је створио кризу у Македонији и ко верује како је формирањем владе Зорана Заева она окончана, а не да је само прешла на виши ниво дуплирајући улоге учесника.
4.
Како год, Економистово исмевање „стабилократије“ производ је неке врсте закаснелог разочарења Запада у Вучића. Наиме, у тамошњим медијима најпре је са пуним одушевљењем дочекано његово давање мандата Ани Брнабић. То им је изгледало као спремност српског председника да изнервира Русе и, још више, знак коначног приклањања атлантистичком Западу. Али, чим је то урадио, Вучић је одмах оснажио руско крило владе, ојачавајући политичко место Ивице Дачића (моћнијег него кад је премијер био сам Вучић), затим постављајући Александра Вулина за министра ресора преко кога ће се Србија наоружавати у Русији и дајући једно место Ненаду Поповићу. Тог тренутка на Западу је са ужасом констатовано да би Србија са Брнабићевом на челу владе могла са Русијом да сарађује и више него кад је на том месту седео Вучић.
Економистов презир према „стабилократији“ ствар је дакле повећаног отпора према Вучићу и чињенице да су се у међувремену, док су се Вашингтон и Лондон радовали његовим давањима на Косову и Метохији, готово све проамеричке и пробританске снаге у Србији, скрајнуте и изубијане, нашле далеко од власти. Уосталом, ако би се српска власт данас угрубо могла описати као пронемачка уз јаку дозу проруског сентимента, мање грубом ће бити констатација како је комплетна антивучићевка опозција пробританска и проамеричка. Наравно, и њен либерални и њен наационални део.
5.
Зар би се иначе другачије могла описати историја посткоштуничине ДСС него као серија неуспелих покушаја да се одлепи од Британаца. Да није тако, зар би ДСС, странка која више од свега хоће да се представи новом, на сва звона објављивала сарадњу са старим белтвејским револуционарним клијентом Велимиром Илићем, најпохабанијом фигуром на домаћој сцени кад не би било супружника Драшковић. Једнако као што је стари добри ДСС до неба завапио противећи се Вучићевој обнови култа српске заставе а аргументујући све то више него бедним разлозима о болесној деци, као да истицање сваке српске заставе односи по један невини дечји живот.
Ако је опозиција пробританска / проамеричка, а власт пронемачка, то је поредиво само са 30-тим годинама прошлог века. С тим што је ослањање на Немачку Милана Стојадиновића било покушај изласка српске политике из британско-француске парадигме, док Немци Вучићу, као средишња позиција између САД и Русије, омогућавају најшири маневарски простор. Наравно, да би била више од геополитчког опортунизма, пронемачка политика Србије озбиљан резултат може да породи само у два услова: прво, да сама немачка политика није антируска; и, друго, да није ни атлантистичка. Иако ниједан услов није до краја испуњен, ми смо данас ближи томе него било кад откад било ко од нас политички памти.
6.
Кварење односа између САД и Европе, у ЕУ већ појачава разлике између „старе“ и „нове“ Европе, док ће на Балкану повећати разлике између „старог“ и „новог“ Балкана. „Нови“ (Западни) Балкан, дакле онај ближи САД него Немачкој, биће Хрватска, Федерација БиХ, Албанија и Приштина и одскоро и још не тако стабилно Црна Гора и Македонија. „Стари“ (Западни) Балкан јесу само Срби, они у Србији и они у Српској.
Наравно, у тој подели нема ничег новог, нов је само критеријум којим смо дошли до старог и очекиваног резултата. Дакле, припадници „новог“ Балкана ће далеко више вредновати своје чланство у НАТО него чланство у ЕУ; припадници „старог“ желе у ЕУ, заобилазећи НАТО. Наравно, Федерика Могерини, најављујући балканску турнеју са шефом НАТО Јенсом Столтенбергом, хоће да ту разлику учини мање видљивом, што у основи само потврђује њено постојање.
7.
Пробританска национална политика у Србији умела је да буде и монархистичка и републиканска, и оваква и онаква, али увек у последња два века била је револуционарна – и 2000. године, и 1941, и на свој начин 1903. Не бих рекао да је случајност што је, колико год био далеко и мали, револуционарни расплет против Вучића данас ипак изгледнији од изборног. Важно је знати да ће, ако настави да инсистира на економској интеграцији региона, наићи на много тврђи отпор из Подгорице и Македоније, која делује као нови центар за притисак на Србију.
Као што је важно знати да аргументи за његово рушење, колико год се тицали демократије и људских права, немају никакве везе; везе имају само геополитичке одлуке, и све што као објашњење нема везе с тим, нема везе ни са чим. Демократија, чији је основни поклич Fuck stability! није ништа више од револуционарног изговора; и опредељивање између то двоје биће један од важнијих тестова интелигенције целе једне политичке генерације.
